Једну од главних улога, кошаркаша Марка, игра глумац Александар Радојичић, који истиче за Дневников ТВ магазин да серија након друге сезоне неће доживети свој наставак, али додаје да је уживао снимајући је са колегама.
– Имао сам прилику да радим са заиста предивном екипом, што ми је била и част и задовољство. Толико смо се зближили да нам је чудно било што је дошао крај. Радићемо, наравно, и на другим пројектима, а тек почиње и наше дружење. Надам се да ће публика у другом делу осетити да смо се лепо уиграли, јер смо постали екипа на терену и испред камера. Тимски рад је био на делу. Мислим да се то и осети. Наравно, не бих да откривам како се серија завршава, али доста људи ми шаље поруке и оставља коментаре да једва чекају нове епизоде, па се надам да нећемо изневерити њихова очекивања – рекао је на почетку интервјуа за наш лист глумац Александар Радојичић.
Ових дана снимате и серију „Златни дани“. Каква је ваша улога и какву, уопште, серију публика може да очекује?
– Пре свега мислим да може да очекује добру забаву с много добрих глумаца на челу са Андријом Кузмановићем, Тамаром Крцуновић и Мимом Караџићем. У серији глумим друга из детињства Лалету (којег игра Андрија Кузмановић), који је био у затвору осам година, а потом изашао из њега и улази у сумњиви бизнис. Ово је за мене нешто другачије што до сада нисам имао прилике да играм. Јако ми је интересантно, тек ме чека већи део посла. Екипа је супер. Редитељ и ја се добро разумемо по питању смисла за хумор и онда имамо ту слободу да на лицу места радимо са сценом шта год нам падне на памет. Међутим, Гордан Михић је написао одличан текст, тако да немамо потребе за тим. На текст гледамо као на основу која нас мотивише и даје нам шлагворт да додатно удахнемо живот тим нашим ликовима.
Снимали сте и серију „Бележница“, која доноси другачији жанр у домаће серије. Редитељ је изјавио да је глумцима било тешко да дочарају ликове јер су морали да играју и прилагоде се специјалним ефектима које нису могли да виде на сету, а који ће гледаоци крај малих екрана видети. Какво је ваше искуство?
– Мораћу да вас разочарам, али ја нисам имао ниједну такву сцену. Мој лик је млађа верзија улоге коју игра Светозар Цветковић, а који је смештен у 1970. годину, када је цела прича о којој серија говори и почела. Опет сам имао прилике да играм епоху, што је мени некако својствено (смех). И уживам у томе да „скачем“ из декаде у декаду. У овој серији играм службеника државне безбедности, и то је, опет, улога какву до сада нисам имао прилике да играм. И ја исто чекам да видим како све на крају изгледа.
Чини ми се да у последње време има све разноврснијих жанрова, а посебно крими прича. Колико се овакви жанрови успешно реализују код нас и можемо ли да се приближимо свету?
– Мени је драго што се тренд снимања квалитетних серија, тј. већих улагања у серије, коначно преселио и код нас. Мислим да је то у свету увелико тренд и да серије никако не заостају за филмом, чак мислим да су их у неким случајевима и претекле. Сада се толико снима, а опет, мислим да не губи на квалитету. Тренутно је тај криминалистички трилер и жанр најзаступљенији. За свачији укус има понешто. Мислим да то не може бити лоше, да може донети само нешто добро, па и нама глумцима, који имамо више прилике да радимо да се опробамо у неким жанровима који се раније нису снимали. Да ли због недостатка смелости међу редитељима, продуцентима и сценаристима или због тога што није било могућности. Драго ми је да сада можемо да се опробамо и у различитим жанровима. Мислим да идемо напред. Наравно, не знам да ли можемо и да ли је битно да се поредимо са Холивудом и са неким земљама које имају ненормално веће буџете дуги низ година уназад. Ми треба да пратимо своју битку и да радимо на томе да једни друге у ствари мотивишемо да радимо боље. Мислим да што је већа конкуренција то се све више концентришемо на квалитет.
С обзиром на то да сте играли неколико представа у новим условима, какав је ваш утисак и осећај када станете на бину и играте пред раздвојеном публиком?
– Прво нисам био сигуран да ли ћу ја то моћи. Дуго нисмо играли, радили и имао сам мало трему. Поготово због чињенице да ће бити пола сале, да су људи тако раштркани у публици, а играмо нпр. комедију, у којој си ипак наслоњен и на реакцију публике и комуницираш са њима. Међутим, мислим да се публика толико ужелела да им уопште није било непријатно, што је иначе случај када има мање људи у сали, па тада људи нису толико опуштени и слободни да се смеју на сав глас, али ми то нисмо осетили. Брзо смо ушли у ритам, као да нисмо ни правили паузу. Драго ми је и чини ми се да колико и нама глумцима и публици једнако значи да позориште буде отворено колико год је могуће.
Почетком лета поново сте обукли војничку униформу, а онда брзо из ње изашали, јер је снимање филма „Кошаре“ прекинуто због несугласица између редитеља и продуцената. Да ли знате шта се дешава са тим пројектом?
– Не знам, немам информацију о томе. Искрено се надам да ће на крају да се разреши тај проблем који је настао у корист теме о којој филм говори. Мислим да је она веома важна. Многи људи и не знају шта се све десило, чули су за Кошаре, али немају појма о том догађају. Првенствено мислим да тај догађај мора да се сачува од заборава, а друго, људи који су у њему учествовали и њихвове породице су заслужили једну такву причу, да се на њој не штеди и да мора озбиљно, професионално и с пуно ентузијазма да се сними. Ја сам то осетио када смо почели са снимањем, а сад, шта се ту десило у међувремену могли сте да читате. Не бих улазио сад у то, јер немам довољно информација, али мислим да цела ситуација штети тим породица и именима тих људи.
Како је на вас, вашу креативност, пажњу и уосталом континуитет у раду утицала пауза коју сте имали у послу због коронавируса?
– Та пауза, а посебно она током које смо били у карантину, ми је помогла јер сам имао доста времена да размислим о неким стварима, да одржавам менталну хигијену и да се усредсредим на неке ствари које ме мотивишу за даљи рад. У целом том хаотичном тренутку када размишљате негативно, сам покушао и успео да се усредсредим ипак на оне позитивне ствари које ме окружују. Што се тиче посла, после те паузе одмах су кренула снимања, позоришта су свакако била на паузи током лета, али, ево, сада се полако враћамо у њих. Чујемо да ће се опет затворити позоришта. Надам се искрено да до тога неће доћи с обзиром на то да се у позориштима заиста поштују правила и у њима је мање ризично од неких других окупљања и догађаја који се организују. Међутим, наравно, не дозвољавамо да то утиче на нас. Не прихватам онлајн комуникацију као кључни вид комуникације у будућности, колико год добрих ствари да то доноси. Заиста мислим да нам не треба још отуђења од других људи, колико год то и деловало лако - да не мораш да изађеш из куће и слично, мислим да живимо у добу када се заиста по први пут вероватно људски мозак не развија. Знамо да користимо много уређаја који нам толико помажу да не морамо да се ослањамо на себе саме. Поготово причамо о људима који живе у великим градовима.
Претпостављам да вама глумцима онлајн простор не може да надомести утисак који стичете и ви и публика уживо током представа?
– Ми радимо управо због публике, а не због свог ега. Реакцију публике не може заменити број лајкова или неки коментар иза неког лажног имена на Јутјубу или било где другде. Мислим да и публика, која се сад вратила у позориште услед свих тих наслова из новина и неких могућих сценарија током јесени која се предвиђају и свега што смо протурили преко главе последњих месеци, показује да су људи ипак жељни позоришта и контакта са глумцима. То не може бити замењено!
Владимир Бијелић
