Браћа Кукић из Апатина брину о кондицији полиције Абу Дабија

Док су започињали своје прве спортске кораке у родном Апатину, окружени зеленилом Горњег Подунавља, браћа Филип и Огњен Кукић сигурно нису ни у најдаљем кутку маште замишљали да би велики део живота могли провести у некој безводној пустињи.
o
Фото: Ognjen Kukić/Privatna arhiva

Ипак се испоставило да су дунавски песак заменили оним пустињским, до којег су „довеслали“ захваљујући репрезентативном педигреу српских кајакаша и веслача, али и факултетски образованих стручњака на пољу физичке културе, па се већ неколико година брину о кондицији полицајаца Абу Дабија у Уједињеним Арапским Емиратима.

Док је Филип супервизор за 14 тренера који се старају о томе да полицајци тог пустињског емирата буду у што бољој кондицији, Огњен, као координатор тамошњег полицијског програма „Изазов и авантура“, има нешто другачији посао, па се труди да припадницима снага сигурности Абу Дабија уприличи необичне излете, омогући бављење адреналинским спортовима и учини боравак у природи занимљивим. Просторно релативно далеко од домаје, а захваљујући доброј повезаности српске и пустињске престонице авио-саобраћајем, Филипу и његовјој супрузи не фали претерано Србија, о којој, како тврди, готово сваки тамошњи „нађош“, односно рођени држављанин Абу Дабија има изузетно високо мишљење.

Колонија људи с Балкана у Абу Дабију је изузетно велика, али готово нема човека који не зна за Србију, а готово 99 одсто мојих саговорника је у њој и било. Емираћани су незнатно више, ипак, наклоњени Босни и Херцеговини, што је и разумљиво због исте вере с тамошњим већинским становништвом, Бошњацима, каже Филип који још није срео Емираћанина да није посетио земљу која се граничи са западом Србије. Како додаје, оно што их, осим добрих услова рада и живота, ево већ седму годину „држи“ у Абу Дабију је и њихово поштовање породичних вредности, које, мисли наш саговорник, нажалост, донекле нестају у Србији.

Фото: Kad nema dunavskog peska, Filipu valja i pustinjski/Privatna arhiva

Додуше, њихов устаљени обичај редовних породичних ручкова и вечера нам професионално донекле прави проблем јер се с викенда полицајци обично враћају с кило-два вишка, које онда треба скидати – смеје се Филип, који, за разлику од већине земљака у УАЕ, још не размишља о повратку, на који би га, каже можда, „натерао“ стручни део његовог посла, односно наука у коју је, уз докторске студије, увелико „забраздио“.

Кад смо дошли, рекли смо себи да нећемо размишљати у маниру „зарадићу, штедећу, па се вратити“, већ смо и супруга и ја желели од првог дана да у Абу Дабију живимо и радимо као да нам је он дом, што је и постао, лепа су искуства Филипа Кукића у Емиратима, који повремене навале носталгије умирује редовним посетама родном Апатину и Србији, али и посетама такозваним Балкан-забавама или српском ресторану у пустињском велеграду у којем постоје и три српска музичка бенда. Још да је и неке реке као Дунав, па да не мора да весла у сланој води...

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5900
Најновије вести