НИНИНЕ МУСТРЕ Ала жи­ви­мо

Не­што је пу­кло у ме­ни. Јед­но­став­но ми је ваљ­да пре­ки­пе­ло. До­ста ми је да слу­шам ку­ка­ња и жа­ло­пој­ке о вре­ме­ну у ко­јем жи­ви­мо, о љу­ди­ма са ко­ји­ма се сре­ће­мо и о си­ту­а­ци­ји ко­ја је не­из­др­жи­ва. И све би­смо да ме­ња­мо, осим оно­га што је­ди­но мо­же­мо да про­ме­ни­мо, а то смо ми са­ми и наш став пре­ма све­му то­ме што нас окру­жу­је. Кад смо код ста­ва, имам јед­ну ствар­но вр­ло упо­тре­бљи­ву му­стру.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Зна­те сви ону при­чу о то­ме да сва­ки пред­мет ако се ма­ло бо­ље за­гле­да, има сво­ју сјај­ну стра­ну. Уко­ли­ко баш не мо­же­мо да је уочи­мо, он­да ле­по ма­ло ру­ка­вом про­тр­ља­мо и углан­ца­мо не­ки део, ко­ји се за­час за­си­ја. Ра­ди се о во­љи да у би­ло че­му или у би­ло ко­јој си­ту­а­ци­ји по­тра­жи­мо оно не­што ле­по или ко­ри­сно или по­уч­но! Из све­га не­што мо­же да се на­у­чи, по­го­то­во из не­ких не­ми­лих си­ту­а­ци­ја, то ми се не­бро­је­но пу­та по­ка­за­ло тач­ним кроз жи­вот­но ис­ку­ство.

Имам сре­ћу што је мој ка­рак­тер та­кав да тра­жим ле­по и до­бро у све­му, па ми је би­ло лак­ше да на­у­чим да то ра­дим у ско­ро свим си­ту­а­ци­ја­ма. Јед­на од мо­јих че­сто из­го­ва­ра­них ре­че­ни­ца ка­да сам за­до­вољ­на је­сте: „Ала жи­ви­мо“. Не­ма ту ни­чег чуд­ног. Ка­да ми је ле­по, ја то об­ја­вим том ре­че­ни­цом, и то ми још ви­ше по­ја­ча осе­ћај ужи­ва­ња у си­ту­а­ци­ји. Оно што је нео­бич­но у све­му то­ме, а што же­лим са ва­ма да по­де­лим, је­су окол­но­сти у ко­ји­ма то го­во­рим, а на­ве­шћу две крај­но­сти. Би­ла сам у при­ли­ци да на јед­ном кр­ста­ре­њу ужи­вам у ку­ли­нар­ским мај­сто­ри­ја­ма јед­ног ку­ва­ра свет­ског ре­но­меа.

Ра­дио је на ве­ли­ким бро­до­ви­ма, ку­вао нај­по­зна­ти­јим и нај­бо­га­ти­јим љу­ди­ма, осва­јао свет­ске на­гра­де у Ја­па­ну и дру­гим зе­мља­ма, а тог смо се ле­та ето на­шли на истом ме­сту. Сва­ки пут по­сле ужи­ва­ња у не­ком од ње­го­вих бри­љант­но спре­мље­них и де­ко­ри­са­них обро­ка, ја бих се за­ва­ли­ла у сто­ли­цу и из­го­во­ри­ла: „Ала жи­ви­мо!“ А он­да опет, на јед­ном ле­то­ва­њу за ко­је се је­два на­шло до­вољ­но сред­ста­ва, али ва­жно ми је би­ло да се оку­пам у мо­ру, се­де­ла сам на те­ра­си на ко­јој смо на сто­лу са мал­чи­це из­бле­де­лим ка­ри­ра­ним стол­ња­ком по­ста­ви­ли ру­чак.

У истом ду­ху, са истим ужи­ва­њем пу­но­га сто­ма­ка, за­ва­ли­ла сам се у сто­ли­ци и ре­кла: „Ала жи­ви­мо“, на­кон што смо ис­пра­зни­ли шер­пи­цу са су­пом из ке­си­це. Је­сте, на­рав­но, огром­на је раз­ли­ка из­ме­ђу вр­хун­ског ку­ли­нар­ског до­жи­вља­ја и су­пи­це из ке­си­це, али у осе­ћау на­кон што за­до­во­љим глад не­ма не­ке ве­ли­ке раз­ли­ке. За­си­ти­ла сам се и од јед­ног, и од дру­гог.

То је тај по­тез ко­јим про­тр­љам не­што да се за­си­ја, то је оно на шта во­лим да обра­ћам па­жњу: на мо­је за­до­вољ­ство и мо­ју ис­пу­ње­ност. На тај на­чин из­ра­жа­вам за­хвал­ност. Та­ко не­гу­јем сво­ју до­бру ви­бра­ци­ју и по­ка­за­ло се вре­ме­ном, ства­рам усло­ве за још ви­ше за­хвал­но­сти у свом жи­во­ту. При­род­ни за­кон из­гле­да та­ко функ­ци­о­ни­ше. Кад већ жи­ви­мо, хај­де да не ку­ка­мо ка­ко жи­ви­мо, на­го да че­шће уз­вик­не­мо: „Ала жи­ви­мо!“ На тај се на­чин жи­во­ту за­хва­ли­мо, па све ви­ше ужи­ва­мо. 

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести