Тачно примећујем обрасце који се понављају и људе који се појављују после деценије раздвојености. И увиђам једно правило у тој појави: неки од њих су се прилично изменили, како физички, тако и психички, некако су се пролепшали, а неки су постали одбојни, некако уплашени.
Ови други су увек некако захтевни, нешто траже и сматрају да је моја дужност да им у испуњењу њихових захтева помогнем, или да нешто за њих одрадим онако другарски, као што сам раније радила. Подразумевају мој труд тек тако, само зато што се познајемо. А они први су ми наравно милији, схватићете и зашто. Они се углавном појављују са идејом да нешто разменимо, да се удружимо и да сарађујемо. Памте да смо некада имали добру комуникацију и сада желе да то на неки начин подигнемо на виши ниво, и то тако да и мени и њима, али и широј заједници од тога буде добро. То су људи који организују сакупљање смећа из река или шума које смо бесомучно загађивали деценијама, или истраживачи који сада већ имају конкретне резултате и желе да их примене тако да већи број људи има користи од тога. Са таквим људима нема много разговора. Сретнемо се, погледамо се и крећемо у акцију да нешто добро за себе и за друге искреирамо. При свему томе, осећај је као да се играмо, а што је најважније једни другима пријамо. Комуникација тече глатко и неометано, нема наметања свог мишљења по сваку цену, нема љутње уколико се око нечега не сложимо и као по правилу, све се на крају некако лепо уклапа и слаже. Природно се покрену управо они таленти које имамо и захваљујући којима можемо нечему да допринесемо.
Можда је то мустра која се појављује на сваких десетак година, нисам сигурна, само знам да је овога пута примећујемо и ја и моји пријатељи. Неко ће се запитати зашто се појављују и неке старе неразрешене дилеме и неки недовршени послови, па чак и неки стари проблеми које смо мислили да смо превазишли. Е, па очигледно их нисмо превазишли у потpуnости. Ако долазе слични проблеми, нисмо схватили шта је из њих требало да научимо. Или су ту да их сагледамо из другог угла, из главе некога ко је мудрији за десетак година. Постоје тврдње да се у животу ствари понављају циклично, али код људи који у животу напредују, ти су кругови спирални. Дакле, идемо у круг, дођемо до исте тачке, али на мало вишем нивоу него у претходном кругу, и тако круг за кругом, пењемо се горе по тој замишљеној спирали напретка у животу. Тамо где сам пре десетак година посејала семе наде, опште користи, или семе добрих намера и жеља, тамо сада расту дивни цветови и њихов ми мирис опија душу радосним емоцијама. А тамо где сам посејала семе горчине, на тим местима видим прилике да ишчупам коров из корена и да престанем да дајем своју пажњу ономе што не желим да расте. На сваком то месту имам прилику да припазим шта сејем за неке будуће дане.
Нина Мартиновић Армбрустер
