Нинине мустре: Прапорци

Огромне, несагледиве промене кроз које пролази цела планета, јасан су одраз промена кроз које пролази свако биће на њој.
Nina Martinović Ambruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Амбрустер Фото: приватна архива

Сваки човек последњих година, а последњих месеци и недеља још уочљивије, пролази кроз велике трансформације на свим нивоима бића: на физичком, менталном, емотивном и духовном. Смењују се нивои, а смењују се и начини на које сваки појединац доживљава и проживљава те трансформације.

Неке пролазимо лакше, неке теже, али најтеже је онима који нису свесни шта се у ствари догађа, па им се чини као да их живот из дана у дан бесомучно шамара, а они не знају где се уопште налазе. Ипак, један немио догађај помогао је да се огроман број људи са ових наших простора истовремено нађе у сличној емотивној равни и да тугу, појачану заједништвом, доживе у њеној пуној снази.

Једна душа, која је својим даром да у стиху и ноти оголи живот додирнула милионе душа на просторима бивше Југославије, завршила је своју мисију на овој планети. Одлазак Ђорђа Балашевића покренуо је лавину емоција на климавом тлу осетљивих и већ предуго затегнутих живаца свих оних који су одавно изгубили земљу у којој су живели, симбол једног прошлог времена чији крај као да је и званично објавио управо он - песник, својим одласком.

Нико није остао равнодушан. Чак и они који мисле да су били равнодушни, нису. Они који не познају или не поштују његово дело, били су збуњени својом љутњом и питали се због чега их толико дотиче, а неке чак и нервира то масовно оплакивање и сећање на једног човека. Било је и веома младих људи који су били затечени својом тугом и узбурканим емоцијама, иако нису баш добро познавали његове песме. Једноставно су били захваћени снажним емотивним таласом и није било шансе да га на неки начин не осете.

А било је и оних који су своје уздрмане емоције испољавали на различите начине, како су најбоље знали и умели: неки су се љутили, неки су били нарвозни, неки су се предали страху од завршетка живота, а неки су се једноставно препустили. Ја сам у групи ових последњих. Имам срећу да сам научила да препознајем већину својих емоција и да се са њима носим на природан начин. Данима сам осећала тугу и повремено плакала, а онда са сетом препричавала тренутке који су искрсавали у памћењу, изазвани неким старим стихом или сликом у глави везаним за њега. Искористила сам те дане да се сретнем са својим неиспољеним тугама и да их исплачем до сада неисплаканим сузама.

Помогао ми је уметник да се са собом суочим и погледам се изблиза, ближе него икада, јер уметност томе и служи. Његови су стихови као они прапорци што још понекад зазвоне док лепу протину кћи „односе ко зна где“. Очигледно је да је било време да се овај делић планете суочи са емотивним нивоом свога бића, а песник је непогрешиво одабрао тренутак да оде, да нам помогне да ту емоцију, многоструко појачану заједничким осећањем, како год знамо и умемо проживимо, и да се прочистимо, како бисмо се боље припремили за следећи ниво. Дубоки наклон и велико хвала за све прошле и будуће прапорце.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5779
Најновије вести