. Увиђам како се све више бавимо својим осећањима, примећујемо промене код себе и код других, тражимо начине да олакшамо напете ситуације које се из дана у дан смењују, а уз све то као да заборављамо на свој инструмент који све то мери, дефинише, сакупља, прерађује и избацује. Наше тело.
Каже мој супруг да већина људи много више рачуна води о свом аутомобилу који нас вози разним путевима, него о свом телу које нас вози кроз живот. Никада ни један возач, неће у „бензинца“ сипати дизел гориво. Каква год да је реклама, колико год то гориво било јефтиније, или на било који други начин привлачније, возач зна тачно које гориво користи његов ауто и сипаће само ту врсту горива, јер зна да другачије не би далеко догурао. За разлику од тога, када видимо рекламу за неки индустријски производ, иако немамо појма шта је у њега све стављено, како је произведен, колико има шећера и осталих погубних намирница, ми за тим производом посежемо и убацујемо га у своје тело. Често у огромним количинама. Већина тих „посластица“ преко рецептора на језику шаљу мозгу поруку „још, још, још“ и ми пунимо своје резервоаре све док се не препуне и док нам неретко, мука не припадне. Наше тело је тако савршена и прецизна био-енергетска машина да може дуги низ година да се прилагођава нашим ненормалним навикама које смо стекли захваљујући рекламама и опште прихваћеним (а пре тога опште наметнутим) начинима понашања, и оно вредно прерађује, чисти, разврстава и избацује непожељне материје. Међутим, како му ми ретко када дозвољавамо да се одмори и регенерише (јер чак и ноћу касно једемо и пијемо), оно почиње да депонује отпад, немајући времена ни простора да га обради, а многа нова једињења ни не препознаје, не зна куд ће са њима, и полако се све у нашем телу запушава, загушује, закрчује и постајемо ходајуће депоније које се свако мало „запале“ или „излију“. Како године пролазе, тако наш прецизни уређај, наше једино, осетљиво и савршено осмишљено возило, почиње да шкрипи, лупка, успорава рад и уместо да нас кроз живот „вози“ куд смо намерили, почиње чак да смета, јер нас стално нешто боли и омета.
Настојим са у своје тело уносим оно што му омогућује да ради оптимално и природно, а то је пре свега природна храна, а онда и боравак у природи, где се оно увек препороди. Једнако је важно и да свакодневно „проветравам“ своје мисли, јер осим сипања горива, ауто се мора чистим одржавати, не само споља. Да би вожња била удобна, пријатна и сигурна, мора се и унутрашњост усисати, добро проветрити и стакла изнутра избрисати. И још једна паралела између аута и тела: колико год да пазим на њега, ако се не креће - пропашће. Важно је свој прецизни уређај у који нам је уграђена свест, подробно испитати, упознати и научити га слушати. Само тако ће да нам дође из ауспуха у машину.
Нина Мартиновић Армбрустер
