Новинарство јој се, како је једном приликом рекла, десило. Пре него што је и сама постала бренд ове култне информативне емисије, водитељка је прошла пут од новинара почетника који се јављао на телефон и примао позиве гледалаца, преко репортера који извештава са терена, до препознатљивог и радо виђеног госта у домовима широм Србије, којем се гледаоци радо обраћају за помоћ.
Слађана је и од увођења ванредног стања због ширења коронавируса једна од оних који су „у првим редовима“ будући да она и њене колеге сваког радног дана обавештавају грађане о најновијим актуелностима, сервисним информацијама, али и о проблемима који их поред епидемије вируса муче. Како нам је на почетку разговора рекла, има ту срећу да емисију ради са дивним сарадницима, па се цео њихов тим труди да и у ванредним околностима функционише што боље може и помогне грађанима.
– Нажалост, више бих волела да нам је сада оно „досадно“ време када се мучимо да дођемо до тема. Сада то није проблем јер смо ми сервис грађана. „Београдска хроника“ је много пре него што је постојао уопште јавни сервис била сервис грађанима. Ми смо ту да пружимо људима информације из прве руке - да кажемо какво је радно време институција, известимо о томе чега има или нема у граду, шта грађани могу, а шта не могу... Ми смо смерница, координација и упутство. Они нас питају, ми одговарамо.
Шта мислите схватају ли људи важност медија у овом тренутку?
– Не знам да ли схватају зато што не могу да будем са друге стране. Волела бих да добро схватају упозорења која сваког дана стижу и мислим да би било јако важно и корисно да схвате да то што стално апелујемо на њих да остану код куће да то значи да брину о себи, о људима које воле, о другима. Ништа није стало - и пролеће је ту и сунце је ту и књиге и филмови су ту. Ако Бог да брзо ћемо поново у шетњу, али само је важно да сада сви остану код куће да зауставимо епидемију, а то можемо само ако будемо сви заједно. Кинези су то, рекла бих, најбоље показали - дисциплина је најважнија!
Прошли смо санкције, бомбардовања и разна ванредна и друга стања. Колико је ово другачије?
– Ово је нешто што подразумева да се борите против нечега што не знате шта је. И нико не зна шта је. Ја се и пре и после свог радног времена понашам у складу са свим оним што је прописано. Због термина у којем емисија иде имам радну дозволу, али кад завршим свој посао не кршим ниједно правило, нити ми пада на памет. Важно је да сви будемо дисциплиновани, јер сам сигурна да сви раде као треба, зато је битно да испоштујемо све мере и мислим да ћемо победити. Прошли смо ми много тога и много тога можемо! Не бих да нас урекнем и да прејудирицам, али навикли смо да се понашамо у тим ванредним околностима.
Када вас неко ових дана пита: „Како сте Слађана?“ шта кажете? Како се носите са овом ситуацијом?
– Кажем да сам добро! Носим се најбоље што могу са овом ситуацијом. Ако ме гледате у емисији надам се да видите да сам добро. Кад све ово прође онда ме питајте како сам. Онда ћу можда имати право да кажем да ми није добро и да ми треба одмор, а сада не (смех).
Како проводите време у самоизолацији, код куће?
– Супер! За све оно шта нисам имала до сада времена сада имам (смех). Опрала сам веш, пеглала сам, сваки дан чистим кућу, кувам, бавим се цвећем, гледам телевизију. Додуше, морам признати, не виђам се са својим пријатељима и фамилијом, сада више комуницирамо телефоном, али мислим да је то боље и за њих и за мене. Виђам само оне најближе које сам иначе виђала свакога дана, али у овом моменту је то најбоље и надам се да ће ово брзо да буде готово.
На РТС-у сте 23 године, а у Београдској хроници 17, а за то време сте и ви и Рада постали бренд емисије. Има ли људи који вам због тога чак и на улици прилчазе и траже да им помогнете у решењу неких проблема?
– Рада и ја смо имале велику срећу! Ми смо наследиле „Београдску хронику“, која је ове године напунила 40 година. После „Другог Дневника“ то је најстарија информативна емисија у Србији. Велика је срећа када неки озбиљни људи као што су Мира Адања Полак, Бане Вукашиновић, Јакша Шћекић и други направе нешто и вама дају оно што је већ добро и што људи воле. Наравно ми смо то успеле да одржимо. Има људи који прилазе. То је дивно. И у мом и у Радином крају људи знају где ми живимо па нам остављају цедуљице на брисачима на ауту. То ми је супер. Има и људи који кажу да нису ни морали да зову одређене институције јер су припретили да ће да зову „Београдску хронику“ и да ћемо ми да решимо проблем (смех).
Да ли је програм уживо ваша комфор зона?
– Јесте. Морала сам некада да снимам за неке друге програме, али мени када неко каже да треба нешто да поновим, то је катастрофа. Ја то не умем, али то је ваљда навика.
Како реагујете на госта који избегава да одговори или када увидите да изговара лаж у емисији?
– Тешко! Мислим да сам лоша глумица (смех). Они који ме знају, а и они који ме не знају, кажу да се мени на лицу све види. Ја кажем и што треба и што не треба (смех), али моје је да се борим да дођем до онога до чега треба, па сад, ако тај неко пристане супер, а ако не пристане не мора. Свако одговара за себе. Гледаоци препознају, њих не можете да преварите. Нема потребе да било кога убеђујем, ја лепо питам, е сад... хоћете да лажете? Извол'те. Људи то препознају.
Да ли је некада било размишљања о томе да покренете ауторску емисију?
– Не! У овом моменту мислим да не постоји нешто ново на овим просторима што би људима привукло пажњу. Волим ову емисију, везујем се и за људе са којима радим. Нисам размишљала о томе. Верна сам „Хроници“ и РТС-у. Ту сам где јесам и остајем!
А како онда реагујете на пословне понуде? Да ли је било оних због којих сте се добро запитали да прекинете ту верност РТС-у?
– Не. Без намере да било кога увредим и да ме неко погрешно схвати, РТС је јавни сервис и врло озбиљна телевизија и заиста сам ту пронашла себе. Та понуда због које бих ја напустила „Београдску хронику“ и РТС би условно речено морала да буде толико безобразна да заиста не могу да је одбијем (смех).
Владимир Бијелић
Фото: Приватна архива
