Тиме се у својој књизи бави и Лиза Смарт, која је о томе из перспективе лингвистике написала књигу „Речи на прагу“. У тој књизи, између осталог, пише и како је њен отац Морт Феликс (увек се шалио како то на латинском значи „срећна смрт“) подносио последње три седмице живота, када је омамљен од болова и лекова против рака лебдео између овог и оног света.
Транскрибовање његових „брбљања“, каже, дало јој је одређени осећај смирености пре његовог одласка, пише портал „Експрес.хр“ позивајући се на „Атлантик“.
„Доста. Хвала, и волим те и доста“, рекао је супрузи Сузан вече пре него што га је пронашла мртвог. Тај клинички психолог је пуно говорио пре смрти, али мало тога до краја схватљиво. „Има толико тога у тузи“, рекао би. „Спустите ме одавде“, рекао би други пут, а халуцинирао је тврдећи да види анђеле, па је тврдио да је соба која је била потпуно празна препуна људи. Он је један од 181 особе чије је предсмртне реченице Лиза Смарт записала у покушају да пронађе неку матрицу, нешто заједничко.
Реч је о озбиљној антрополошкој студији, а не о романсираним сабраним „последњим речима“ од Цезара надаље. Студија, чија је идеја била да проучи „психичко стање тачно пре смрти“, говори о томе шта нам пролази кроз главу када смо свесни да је крај близу.
Тиме се бавио и антрополог Артур Мекдоналд. Поделио је људе које је слушао у 10 категорија у зависности од њихових афинитета (политичари, филозофи, песници…) и закључио како „људи блиски војним занимањима“ имају највише захтева и директива, филозофи, математичари и едукатори имају највише питања и изјава, док су уметници и научници шкрти на речима.
Немачки научник Карл Гутке у својој књизи „Последње речи“ каже како је Мекдоналд покушао да квантификује резултате. О комуникацији пре смрти књиге су написале и медицинске сестре Меги Калахан и Патриција Кели и то 1992. године.
„Како особа постаје слабија и више јој се спава, комуникација с другима постаје суптилнија, Чак и када је људима превише тешко да говоре, или су изгубили свест, могу да чују.Слух је последње чуло које се гаси“,стоји у њиховој књизи.Последње речи Џорџа Буша Статијег биле су „волим и ја тебе“, као одговор на реченицу „волим те“, коју му је рекао син.
У чланку у немачком магазину „Шпигл“ лекари откривају колико људи у тренуцима смрти махнито псују, или изговарају имена супружника и деце. Већина мушкараца у неком тренутку зове мајку. Делиријум, изазван дејством лекова или високе температуре, прича је сама за себе. Најчешће се спомиње нејасноћа или осећај као да лебдимо.
Много знамо, пише „Атлантик“, о почецима говора, почев од утробе, али сам крај је и даље обавијен тајном. Управо је зато Лиза Смарт започела сарадњу са психијатром Рејмондом Мудијем Млађим, који се бави „искуствима блиске смрти“, због чега је 1975. написао хит књигу „Живот после живота“. Заједно су направили и Пројекат о последњим речима, веб-сајт који се бави животом, смрћу, свесношћу и лингвистиком.
Смартова као пример увек наводи свога оца, који је користио фразе које немају смисла (али њему су имале): „Морам ићи доле, морам се одвојити“, као да му тело лебди између нечега. Онда је било и много понављања (Зелене димензије! Зелене димензије!), која су честа код људи с деменцијом и у делиријуму. Понављао је своје презиме, бројеве, покрет, док су неки други умирући, пише Смартова, причали метафоре о одласку, било бродом, небом, копном или нешто сасвим треће.
Метафоре о одласку приметиле су Калаханова и Келијева, па су у својој књизи записале: „Они знају да имају времена да умру.“
Један пацијент је понављао: „Ако бих могао само да пронађем мапу… Само кад бих могао да пронађем мапу… Био бих код куће.“
