И тако до Бездана, где у Србију улази Велика вода, па све до Голубца, након којег се неких стотинак километара, све до Диане на Караташу, дивље узбибан пробија кроз Гвоздена врата, Ђердапску клисуру, тек повремено ширећи своје корито. Ту, на улазу у клисуре високе преко сто метара, као вековни чувар улаза у Ђердап, стражари немо Голубачка тврђава,која је након деценија занемаривања тек пре две године постала туристички бисер који мами хиљаде намерника.
Њених девет кула, тврдо зиданих каменом, некада су биле погранични, одбрамбени бастион царстава која су се смењивале на немирном Балкану, али су сад пре свега атракција коју је за само две године од завршетка реконструкције, плаћене са осам милиона евра европских пореских обвезника, посетило више од четврт милиона знатижељника. У комплекс тврђаве се улази кроз главну, западну, капију а зарад безбедности туриста, будући да је добрим делом саздана на ободу врлетног планинског венца, туристима су понуђене четири приступне стазе. Најлакша за посетиоце је, наравно, она обележена зеленом бојом, која обухвата поред палате, за време српске деспотовине саздане и намењене кастелану утвђења и његовим јавним пословима а данас визиторском центру, и обилазак видиковца, као и две куле изложбеног простора, од којих је посебно интересантна, за турског вакта подигнута вишеугаона Топовска кула. Нешто је изазовнија плава стаза којом се стиже и до петоспратне куле број четири, такође данас намењене изложбеном простору, а у средњем веку су у њој свој простор имали прости чланови посаде, који су имали прилику да се духовно уздижу у лепо декорисаној капели у самој кули. Физички далеко захтевнија је црвена стаза којом се стиже до кула број шест и седам, док је за адреналинске зависнике намењена црна стаза, на коју се може искључиво уз пратњу утренираних водича и којом се стиже до Шешир куле на којој је и панорамски телескоп, као и оне троетажне под бројем три, са кога се простире феноменалан поглед на Дунав који се тек нешто мало низводније сужава не би ли се пробио кроз Ђердапску клисуру.
Како је случај и са недалеком тврђавом код Рама, ни о Голубачкој тврђави нема ближих података о томе ко је тачно, да ли Срби или Угари и када изградио, тек у писаним изворима се први пут помиње у угарској повељи из 1337, у којој се наводи да је властелин Никола Банфи, за кога се издаје повеља, 1335. године боравио у Голупцу, тврђави са угарском војном посадом. Тврђава је основана свакако пре, али није познато да ли је то било пре или током непријатељства Угарске и Србије, које је настало после смрти краља Драгутина, и током којег се први пут и помиње Голубачко утврђење. Све до времена након распада Душановог царства, Голубац по историјским изворима не мења статус и остаје у поседу Угара.
После смрти угарског краља Лудовика, који је држао Мачву, Београд и Голубац, 1382. године, кнез Лазар је напао и Голубац, али није познат тачан исход опсаде. Због тешке ситуације у којој се нашла српска земља после Косовског боја, деспот Стефан Лазаревић син и наследник кнеза Лазара, био је принуђен да прихвати вазални однос према Османлијама, ратујући за султана Бајазита. Након великог османског пораза код Ангоре 1402. године, у турској империји отпочела је борба за престо, па су измењене политичке прилике и заједнички интереси довели су до приближавања деспота Стефана и угарског краља Жигмунда, чији деспот постаје вазал, добијајући на управу Мачву, Београд и Голубац, који обновља и проширује, саградивши читаво спољашње утврђење, а у приобалном простору палату. По уговору склопљеном у Тати 1426. године, како Стефан није имао деце, његов наследник Ђурађ Бранковић био је дужан да врати угарском краљу добијене поседе, па и Голубачку тврђаву у замену за признање Ђурђа као наследника, али је заповедник Голупца, војвода Јеремија, одбио да је преда тражећи суму од 12 000 дуката, јер је наводно толико дао деспоту Стефану за држање града, па када је угарски владар то одбио Јеремија је продао тврди голубачки град Османлијама. Схвативши да има опасног непријатеља на свом прагу, угарски краљ је исте године саградио утврђење Ласловар на супротној дунавској обали, одакле је априла 1428. године, са великом флотом и војском од 30 000 људи, опсео Голубачку тврђаву. Вест о доласку додатне османске војске пореметили су Жигмундов успешан почетак опсаде. Угарски краљ је склопио примирје, али су Османлије напале његове трупе током повлачења. У насталом метежу Жигмунд се једва спасао. Угарски властелини, брачни пар Розгоњи, пребацио га је у Ласловар, док је пољски витез Завиша Црни јуначки штитио краљу одступницу, доживевши тешко страдање.
У наредним деценијама мењали су се власници Голубачке тврђаве, да би се њен коначан пад под османску власт Мехмеда ИИ догодио у августу 1458, годину дана пре пада Смедерева и Деспотовине. Следећа два века Турци су неприкосновени господари „кључа Ђердапа“, да би опадањем њихове војне моћи на нешто више од тридесетак година (од 1683. до Пожаревачког мира 1718) Голубац био бастион Аустријанаца и Угара. До коначног поседа ове импресивне тврђаве Срби долазе тек после Другог спрског устанка, мада су га и Карађорђеви див-јунаци држали док је било слободне Србије у Првом устанку, али су модерна времена поништила њену стратешку вредност, па је препуштена пропадању и забораву све до новог миленијума у којем је постала туристичка дестинација која се просто мора посетити.
Текст и фото: н Милић Миљеновић
