Крстарење медитеранским рајем, Егејским морем

Чим се на Миконосу искрца са брода, на самом улазу у град – путник се среће са спомеником, белом мермерном главом жене испод које пише само - Манто Маврогенус (1796 – 1848). Жена која је цео свој живот и цело богатство жртвовала за Грчки рат за независност рођена је у Трсту, у богатој породици грчких трговаца.
mala venecija
Фото: Фото: Приватна архива

Њен отац био је члан удружења „Филики Етериа“ („Друштво пријатеља“) основаног у Одеси са циљем да се грчки крајеви ослободе Турака. Жена необичне лепоте, студирала је грчку филозофију и историју и говорила течно грчки, француски, италијански и турски. Када је почео рат за независност Грчке, Манто је отишла на Миконос да тамошње лидере увери у потребу да се приључе револуцији.

Потрошила је велике суме сопственог новца на опремање бродова који су се борили против Турака.

Финансирала је бројне битке грчких револуционара али себи није могла да опрости што није успела да спречи чувени „Масакр у Хиосу“ који је касније Ежен Делакроа представио на истоименој слици, једном од његових најимпресивнијих дела која висе на зидовима Лувра. Тада су, наиме, отоманске трупе побиле 20.000 Грка на овом острву.

Чувено је и њено „Писмо женама Париза“ у којем их преклиње „не да помогу Грцима, него да спрече своје супруге да помажу нашим непријатељима“.

Умрла је 1848. на острву Парос, сиромашна и заборављена од свих након што је цео свој иметак потрошила на борбу за независност Грчке. Тек касније, Грци су јој се одужили бројним статуама и именима улица, а пре увођена евра, новчић од две драхме имао је њен лик на полеђини.

Наравно да већина посетилаца Миконоса слабо мари за Манто и сличне приче. Овде се не долази да би се ишло у музеје и галерије и расправљало о историји. Већ кратка шетња улицама градића може да створи слику о профилу туриста на овом острву: мода, провод и позирање за Инстаграм – очигледно су главни мотиви доласка.

Иако је острво ветровито, цене су готово двоструко више него у осталим деловима Грчке а плаже нису међу најлепшима на Медитерану – ићи на Миконос постала је ствар престижа међу скоројевићима од Лондона преко Београда до Москве.

Фото: Фото: Приватна архива

Истина, фотографије ветрењача при заласку сунца, одмах изнад Мале Венеције, заиста су једна од бољих сцена којима се можете похвалити на свом Инстаграму. Мала Венеција, опет, ред рибарских кућа изнад воде, са кафеима и ресторанима које запљускују таласи – нешто је сасвим по мом укусу.

Сутрадан је наш брод стао на маленом острву Милос. Сетио сам се чувеног истоименог њујоршког ресторана у 55. улици и десетак јагањаца који су се окретали испред њега на Велику Суботу 2016. – ноћ пре него што је изгорела Црква Светог Саве 35 улица ниже.

Врућина у луци је била толика да смо одмах побегли на плажу Полониа на северном делу острва.

Сандра је питала за цену лежаљки на плажи испред таверне у коју сам сео да радим на лаптопу – и добила одговор да су бесплатне – ако смо гости ресторана. Особље љубазно, храна укусна, лежаљке бесплатне и на крају, као готово свуда у Грчкој – слаткиши или дижестив на рачун куће.

Цело лето пратим постове Матије Бабића, власника Индекс.хр портала на ову тему. Он за потребе свог новог пројекта TasteAtlas.com  али и свог личног хедонизма обилази различите тачке планете и бележи локалне укусе – аутентична јела, ресторане... Готово цело лето јављао се из различитих делова Грчке и поредио цене и услугу са оном у Хрватској, наводећи разлоге зашто је туристичка сезоне код наших суседа ове године подбацила.

Слично поређење би се могло направити и са Црном Гором и ту заиста све земље бивше Југославије имају много тога да уче од Грка који су своју традиционалну предузимљивост сачували у никад прекинутом капитализму и прилагодили је потребама туриста 21. века.

Са децом збијам шале на тему откуд толико мачака на свим грчким острвима, на Милосу посебно: Пошто Грци „Хвала!“ на енглеском изговарају као „Тенк ју вери мац“ уз нагласак на „мац“ – то је једноставно привукло оволике Гарфилде који ти се мотају око ногу где год замирише храна.

Трећи и четврти дан крстарења провели смо на острву Санторини. Из мале луке у подножју вулканског острва, до градића Фира на самом врху његових литица – може се доћи на три начина. Први је пешице уз стрму стазу а други је истом том стазом али на леђима магарца и то ће да вас кошта шест еура. Има и трећи начин који постоји од 1979. године када је овдашњи бродовласник Евангелос Номикос даровао житељима острва успињачу чију је изградњу у потпуности финансирао. Његова и фотографија госпође Номикос доминирају на улазу у жичару.

Фото: Santorini Foto: Privatna arthiva

Одлазимо до градића Иа на северу острва одакле се пружа вероватно један од најлепших погледа на планети. Куће и црквице обојене у бело са плавим крововима који симболизују боју вела Богородице, нанизане на ивицу литице уздижу се драматично над морем. Поглед даље пада на крузере и јахте у мору и на активни вулкан на острвцету иза. Његова последња ерупција трајала је од 10. јануара до 1. фебруара 1950. и на њу подсећају бројне фотографије које можете да погледате до чекате ред за жичару у Фири. Оне опомињу на чињеницу како испод овог медитеранског раја чучи уснули див за којег никад не знамо када ће се пробудити.

У градићу Иа налази се и једна од најчувенијих књижара на свету – „Атлантис Букс“ – смештена у пећини, у продаји има наслове на више језика, старе и ретке књиге, мапе и глобусе. Љубитељи књига и антиквитета би у њој могли да проведу неколико сати.

Плаже су на другом делу острва и нису међу најлепшима у Грчкој па сам потражио неки базен где би могли са децом да преживимо врели августовски дан. У градићу Иа нашао сам га преко једног форума из 2007. на TripAdvisoru који је започео овако: “Фотограф сам из Италије, долазим на Санторини на један дан са седам манекенки. Зна ли неко неки хотел са базеном где би се девојке преко дана купале а ја их фотографисао!“

Неко је написао: „Са седам манекенки би сваки хотел са базеном требало да те прими!“ На крају, неко је предложио Liouerma Cafe Pool Bar“ са погледом на море. Дванаест година касније и даље ради и прима госте. Након спектакуларног заласка сунца који многи у градићу Иа дочекују седећи на рушевинама венецијанске тврђаве, вратили смо се у Фиру. У ресторану Volkan on the Rocks“ налази се мали биоскоп на отвореном са само два филма на репертоару – једног дана игра „Мама Миа“ а другог „Моја мрсна православна свадба“.

 

Роберт Чобан

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести