Али, биле далеке: због ратова и санкција (код нас а и тамо), а и за нас прескупих летова. Онда дошли нискобуџетни превозници и кофери су могли да пакују. Уз то „WizzAir„ обећао да се лети до Бакуа и назад за 100 евра.
После четири сата из Будимпеште, схватате да сте још увек у Европи (макар УЕФА-Европи), али на пола пута до Пакистана и Индије. Аеродром „Хајдар Алијев„ показује амбицијама Бакуа и Азербејџана да буду регионално чвориште отворено ка свима - нека врста кавкаске Швајцарске - али са нафтом и гасом. Ово је једна од земаља где се чини да сте као код куће - све је на руском или га бар сви разумеју и причају. У локалној пекари, чај и оријентално пециво. „Московљани?„, пита љубазна тета. „Не, Срби!„ „Дивно. Али, што сад? Дођите у лето, да идете на море! Вратите нам се!„ На помен Србије сви се распилаве. Смештамо се у Улицу Толстоја, одмах поред Улице Гогоља. Хотел држе Пакистанци. Све пуно њихових туриста и бизниса.
Баку је град из мојих старих снова: био је царски руски, где су зидане најлепше палате нафташа, кад је свет почео откривати чари нафтних деривата и брзину машине погоњене њима. Ротшилди су били овде. И браћа Нобел. У луци су се појавили 1899. пароброди. Долазили су многи мигранти, Руси, Јевреји, Немци, Јермени, Азербејџанци (из Русије и Персије). Са нафтним је процветао и културни живот, отворана су позоришта, изграђена опера, па Баку постао познат као „Кавкаски Париз“. И данас изгледа као мешавина Пеште, Париза и старе Москве. Баку је Београд какав би хтео да буде и био би да га ушминкају. У Бакуу влада „визуелна хигијена“ - све су зграде у центру обложене бледоокер каменом, као и Стари град из персијског доба. И све нове зграде на новим булеварима краси исти камен - нема новосадског „Шаренграда“, ни београдског „градимо да свака зграда буде другачија“ хаоса. На булеварима од шест трака, бандере су од 30 метара верзије канделабара 19. века из центра. Једини изузетак - кад легенда типа Норман Фостер или Заха Хадид направе неко невероватно здање. Они смеју. Совјетска дисциплина спојена са капитализмом и нафним парама.
Кафићи хипстерски или пабовски. Где има више пива, више је Руса. Џамија ни на видику - осим историјских. Азери су шиити и верују у џамије на сваком ћошку. Тек покривених младих жена, али доминирају згодне црнке са бадемастим очима, обучене у црно, са фирмираном гардеробом. Моја супруга примећује да су ташнице скупе. Нафта чини чуда. Таксији личе на лондонске. Град је и ту прописао визуелну хигијену. Има и „Бакы Карт“ за аутобусе и метро. Све под конац.
Морски булевар је чудо. Баку на води је низ паркова који се смењују километрима, а склад зеленила наруше монументалне нове зграде као Музеј ћилима или ресторани прописно удаљени један од другог. Ветар са пучине брише, али небо је ведро, а Каспијско море моћно. У даљини се назиру Пламене куле, три велике зграде од стакла на брду које мењају боју - симбол азербејџанског грба - и означавају захвалност ватри што је избила из земље и показала да је испод нафта, тј. гас. С друге стране „Баку на води“ личи на Менхетн. Тражимо „један чај“ у ресторану и добијамо бокал. И баклаве. И то какве.
Стари град (Ичери Шехер) је срце града, његово персијско порекло. Али Азери су променили и језик, и веру. Прво били ирански народ и поштовали зороастријанску религију и причали слично Персијанцима и Курдима. Временом прешли у православље, па шиитски ислам, па прихватили туркијски језик освајача из степа и сад се сматрају најближом браћом Турцима. По осећају. Али, Руси и Персијанци су им срцу прирасли, па се слави и персијска Нова година (Новруз), чији обичаји (жито, свећа, фарбање јаја) врло подсећају на мешавину православног Божића и Ускрса. Мурали са обичајима су на зидовима Старог града. И продавнице ћилима, и кавијара. То су исти персијски ћилими и руски кавијар с Каспија. На размеђу смо цивилизација. Старим градом доминирају пречисте уличице оријенталног типа са много ресторана. Као совјетским „цилит бенгом“ прочишћени Оријент. Тражимо локације из култних совјетских филмова. Палата Ширваншаха, Девичански торањ, мале џамије, смењују се, а српска амбасада је у самом центру Старог града. Сликамо се са капама и веловима за азерске свадбе. Може и са совјетском шубаром. Све се овде поштује.
Одлазимо у Јанар Даг, где ватра избија из земље, као и на много места. Једно је Абшерон и зороастријански храм у Сураханију, саграђен око вечне ватре која избија из земље. Зороастријанци су обожавали ватру и веровали у дуалну природу света - Добро и Зло се увек боре у свету и у сваком човеку. Тако је говорио Заратустра. Пророк религије којој је припадао и Фреди Меркјури.
За крај, обилазимо Гобустан, оближњи град са фасцинантним спомеником природе: блатни вулкани који мало-мало па „плопну“ због гаса испод блата, и стене као на Сејшелима, све рођено да глуми неку планету из „Ратова звезда“. Успут пролазимо крај џамије Биби-Хејмат, огромне и усамљене у овој нерелигиозној земљи. Гобустан је познат по петроглифима, цртежима на стенама још из доба мезолита. Прва уметност: људи и животиње. У повратку, пролазимо крај плаже Шихов, легендарног места са разгледница где су дивне пешчане плаже, а мање од километар у води огромни торњеви. Кад сам рекао другару да бих се у лето вратио на ту плажу, чудио се: „Али, ту се виде на хоризонту нафтне бушотине!“ Одговорих: „Па по томе је јединствено - на свим осталим морима их нема!“
Текст и фото: Жикица Милошевић
