ПУТОПИС ИЗ КИНЕ Од Северне престонице до Плавог града

Пре годину и по дана сам први пут прелетео Кину. Циљ ми је била Јужна Кореја. Са Драмом Српског народног позоришта летео сам у Сеул, на Међународни позоришни фестивал, где смо, три вечери за редом, играли представу „На Дрини ћуприја“
1
Фото: Зоран Ђерић

. Овог пута, са оркестром Опере СНП-а, летео сам на велику концертну турнеју по Кини. Концерти су били у шест градова: Јантај, Бинзхоу, Зоученг, Вејхај, Љаоченг и Хохот. Пет њих је у покрајини Шандунг, а један у Аутономној области Унутрашња Монголија на северу Кине.        

Од Новог Сада, преко Београда и Москве, до Пекинга, и поменутих градова, као и других који су нам били на путу, па назад, прелетели смо, прешли аутобусом и брзим возом, око 22.000 км. Стрпљивији од мене ће израчунати колико је то било сати, проведених у ваздуху (на 11000 метара, при брзини од 850 км, где је температура –66 степени целзијуса), колико смо се возили брзим возом (који се кретао и до 350 км на час), а колико смо се возали аутобусима (где су дневне релације износиле од 322 до 643 км).

Фото: Зоран Ђерић

До поласка на овај пут у непознато, 26. децембра, нисам знао ништа о Шандунгу, источној кинеској покрајини, која обухвата истоимено полуострво, окружено Жутим и Бохајским морем. У Ђинану, главном граду, били смо тек у пропутовању, да се укрцамо у брзи воз, али кад сам угледао огромног дрвеног Конфучија у холу станице брзих возова запитао сам се откуда он овде и сазнао да је ова покрајина била његов завичај. Велики кинески филозоф и реформатор, Кунг Фу Це (551. пре н. е. – 479. пре н. е.), рођен је и умро у граду Ћи-фу, у области Лу, где је његов отац био гувернер провинције. Сетио сам се плаве, џепне књиге, у издању БИГЗ-а, „Велико учење“, коју сам прелиставао почетком 90-их, али је на путовању нисам имао поред себе. Тек када сам се вратио у Нови Сад, подсетио сам се оног на шта су ме у Кини све време подсећали, човекољубља и потребе за разумевањем. Домаћини су били заиста љубазни, а разумевање сам, као и Велики учитељ, тражио од Неба, али још чешће од Интернета, уз подршку програма „Панда ВПН“, који је настојао да нас повеже у земљи којом владају друге силе, не само небеске, него и електронске, као и оне међуљудске.

О градовима у којима смо били, написаћу тек по неколико реченица. Јантај, велика лука на обали Жутог мора, некада се звао Чифу, по планини у близини, тек почетком ХХ века је добио ново име, такође по оближњој планини. Његово име би се могло превести као „извиђачка кула, са које се шаљу димни сигнали“. Две ноћи смо преспавали у овом граду, у хотелу „Лаванда“. Моја соба је била на 13 спрату, видео сам из ње луку, бродове у њој и море. Лист чаја ми је био на јастуку, а цветови, свежи или осушени, у купатилу, и по угловима собе.

Фото: Зоран Ђерић

Следећи град, Бинзхоу, био је насељен још у Неолиту. На том месту се таложио муљ са Жуте реке. Некад се звао Путај. Статус града је добио тек 1992. године, а сад већ има више од 3,7 милиона становника.


Ракија од грашка

Иначе, храна је била разноврсна. Осим пекиншке патке, пилетине и јаја, било је ту много разноврсног теста и поврћа, воћа и супа. Њихова имена, изглед и укус, углавном су нам била непозната. Ја сам пробао од свега по мало. Допало ми се, јер волим благе укусе, без соли и додатих зачина. Будући да су уз свако јело сервирани и различити умаци, сосови, свако је могао према свом укусу да зачињава. Пробао сам и љуто и слатко. Нисам остао гладан. Али ни жедан. Поред чајева, у појединим приликама смо пили пиво и ракију од грашка. Било је чак и кинеског вина.


Зоученг је град у ком је рођен Менције (Менгце, 372-289. год. пре н. е), филозоф, Конфучијев ученик (стављају га непосредно до Учитеља). Имали смо прилике да посетимо његов храм, који се простире на површини од скоро 10 хектара, на јужној страни града, има пет дворишта и 64 дворане и собе. У храму се налази преко 240 камених стела и скулптура. Поред храма је кућа Менција, у којој су живели његови потомци, има 116 дворана и соба.

Вејхај је најисточнији град у провинцији. Град бурне прошлости. У њему се налази Капија среће. Надам се да смо, макар метафорично, понели нешто од ње са собом.

Фото: Зоран Ђерић

Љаоченг, град на реци Љаохе, или на Жутој реци. Градски округ на западу покрајине Шандунг.

Хохот је главни град Аутономне области Унутрашња Монголија, на северу Кине. Име града, на монголском језику, значи „Плави град“. Град је 1580. године основао кан Алтан. Обишли смо његов храм. У близини је и занатска улица, испред сваке занатске радионице се налазе тезге са предметима од свиле, коже, камена и метала, који се овде производе и продају. Можете се цењкати, баш као и на свим другим продајним местима.

Тек у повратку, имали смо више времена да посветимо Пекингу, тој „Северној престоници“, из које смо кренули у велику кинеску авантуру. Град смо обилазили аутобусом и разгледали га из њега, док је напољу падао снег и мрак. Имали смо времена само за кратку шопинг туру и пријатну, завршну вечеру, у ресторану из кога ћемо понети само лепе успомене и храну, којом су, коначно, сви били задовољни. Нову годину смо дочекали у Зоученгу, после концерта у Менцијевом театру и касне вечере у оближњем ресторану, допустили су нам да донесемо своје пиће и музику, и у хотелском бару прославимо.

Већ 1. јануара смо кренули даље, јер је увече био следећи концерт. О њима нисам писао, јер прича о њима припада другом жанру, само да кажем да су били, заиста, на највишем нивоу, извођачком и уметничком. Публика је овацијама поздрављала композиције Чајковског, Вердија, Гуноа, Хачатуријана, Калмана и Штрауса, надахнуту интерпретацију младе солисткиње Евгеније Јеремић и Андреу Солинаса, диригента. Оркестар Опере Српског народног позоришта је обавио велику мисију. Одмах по повратку уследио је поновни позив на гостовање и новогодишње концерте, јер класична музика у Кини стиче све већу популарност.     

Зоран Ђерић

 

EUR/RSD 117.5878
Најновије вести