Тајне  Старог Сланкамена, вековног насеља на обали Дунава

Са помало мистичним именом које би “могло да прође” и у чувеној триологији “Господари прстенова”, насеље Стари Сланкамен, прожето остацима богате прошлости, а смештено у такође несвакидашњем амбијенту на обали Дунава,  и данас има посебну драж која почиње да обузима сваког посетиоца већ током приласка овом месту кроз дунавске серпентине које више подсећају на неко планинско место него на географску тромеђу Срема, Баната и Бачке. 
1
Фото: Dnevnik.rs

Стари Сланкамен, најстарије насеље инђијске општине, налази се у североисточном делу Срема, на месту где Дунав запљускује последње источне обронке Фрушке горе. Културно-историјски споменици сведоче о бурној прошлости као и стратешком значају овог насеља уз Дунав, који је вековима представљао границу различитих империја.

Археолошка истраживања на локалитету Градина сведоче да су овај простор насељавали најпре Скордисци – келтска племена, а затим и Римљани када се насеље звало Акуминкум (Acumincum) што у слободном преводу значи “место на брду”. У том периоду, због положаја на граници римске империје, Римљани су овде саградили осматрачницу која је штитила њихову територију од варварских упада са севера.

Фото: Dnevnik.rs

Нешто касније, током сеобе народа Сланкамен је доста дуго био разрушен, али се због стратешког положаја, поново уздигао те је веома често мењао господаре. Словене који су га на кратко наследили од Римљана, заменили су Мађари који су га уз мање прекиде држали све до Мохачке битке (1526). Као Сланкамен то јест Заланкемен први пут се спомиње 1072. године, а претпоставља се да је тај назив дошао због извора слане воде у који се налази у близини, а који се и данас користи. Извор лековите минералне воде „Сланача“ један од ретких извора слане воде у Војводини. Ова вода има темепратуру од 18,4°Ц и садржи лековите компоненте натријум-хлорид, јод, магнезијум, калцијум, стронцијум и баријум. Коришћена је још у време Турака и веома рано послужила за формирање бањског лечилишта, али се данас не користи.

У 13. и 14. веку у Сланкамену је изграђена тврђава која је штитила јужне делове Угарске од упада са југа. Пошто је опасност од Турака у 15. веку све више расла, угарски краљеви почињу да деле многа своја добра српској властели као феуде, под условом да их бране. Тада Сланкамен прво припада Ђурђу Бранковићу, Вуку Бранковићу, а затим деспотима Ђурђу и Јовану. Због значајног положаја који контролише пловидбу на Дунаву, као и ушће Тисе, Сланкамен је у 15. и почетком 16. века био веома важна тачка у одбрамбеном систему јужне Угарске и најважнији шајкашки центар на Дунаву. Према историјским записима, 1504. године  у Сланкамену је било око 500 шајки, а у 16. веку у њему се налазило и градилиште шајки. Шајке су лаки и брзи дрвени бродови који су за кретање користили весла или једра. Биле су веома окретне, имале су топ на врху и користиле су се и за напад и за одбрану.

Фото: Dnevnik.rs

Да је Стари Сланкамен изузетан туристички локалалитет од великог значаја на националном нивоу потврђују последњих 300 година научници из целог света. Брдо изнад Сланкамена представља јединствен геолошки локалитет у Европи стар 800.000 година и изузетно природно добро које чува тајну леденог доба. Научници су дали своје оцене и судове на основу дугогодишњих истраживања а то је да је локалитет лесних седимената код Старог Сланкамена јединствен у Европи и један од три у свету јер слични постоје само још у Централној Азији и Кини.

Овде се налази и једна од најстаријих православних светиња у Срему, црква Светог Николе, која ове године слави велики јубилеј-550 година од изградње. Цркву Светог Николе је 1468. године према предању подигао деспот Вук Гргуревић, у народу познат као Змај Огњени Вук и она представља споменик културе од изузетног значаја. Први пут се помиње 1501. године у запису четворојеванђеља Пивског манастира. Током времена, црква је претрпела веће измене. Свој садашњи изглед добила је у 18. веку, после многобројних обнова…

После пада Београда 1521. године, Турци су опустошили Сланкамен што потврђују и многи путописци који насеље и цркве описују као јако оштећене и порушене. У овом периоду Сланкамен ипак не губи свој значај, већ добија и нову, градску функцију. Наиме, Турци су у њему средином 16. века изградили турско купатило и на тај начин положили темељ данашњој лечилишној функцији, која је касније потпуно заменила његов војни значај.

Фото: Dnevnik.rs

У 17. веку, тачније 1691. године долази до велике битке аустријске и турске војске, недалеко од Сланкамена. Аустрајинци су победили а Сланкамен је поприлично страдао. У једном извештају из 1702. године напомиње се да је варош само делимично сачувана, да су порушене две католичке цркве и једна yамија, док православна црква има зидове, али је остала без крова…

Због положаја на реци Дунав, код ушћа Тисе, значај Сланкамена није сасвим опао ни у доба Војне крајине. У 1820. години се наводи да је код Сланкамена била скела за превоз из Срема у Банат и Бачку. Тада је Сланкамен био важан рибарски центар, пристаниште и етапна станица за трговачке лађе. До укидања Војне крајине 1871. године, али и касније, Сланкамен се споро развијао. Због стешњености између водоплавне обале Дунава и клизних лесних одсека, већи део становништва се током 18. века сели из насеља и формира се ново насеље које је названо Нови Сланкамен.

Нико Перковић

Фото: stari slankamen dnevnik
Фото: Dnevnik.rs
EUR/RSD 117.5900
Најновије вести