До првог олдтајмера је он, врстан хроничар Чортановаца и овог дела Срема, дошао сасвим случајно у Иригу и спасао пропадања, а после набавио и други.
- Заиста је имао историјско путешествије, јер га је 1942. у Египту у бици код Ел Аламејна користила британска војска генерала Монтгомерија, против немачко-италијанског афричког корпуса славног стратега Ромела. Како су Немци губили рат и повлачили кроз Италију, џип је ишао са јединицама копном и бродом, затекао се на крају рата у Аустрији, па постао помоћ савезника југословенској војсци, где је расходован негде седамдесетих - прича Пашић.
Неко време био је посед власника шљункаре у Прову на Сави, где је Живан морао ићи због превода, јер је тамо имао саобраћајну дозволу и неко време нерегистрован крај Будве служио неком викендашу за одлазак у снабдевање, а кад су му пропале кочнице допремио га је на Фрушку гору.
- Једне зиме није из хладњака пустио воду, пукао је блок мотора и ту остао, сусед наслонио на њега кукурузовину и живина је у њему носила јаја. Кад сам постао шумар, требало ми је теренско возило, случајно сам га видео, довукао и средио. Тек тад сазнам да је историјски вредан. Захваљујући њему сам упознао пуно људи, доста путовао и без тих угођаја био би ми много сиромашнији живот - носталгичан је Пашић.
Џип је у добром стању, па га је возикао до Бара, Сарајева и широм бивше Југе, затим је ишао у Солнок и Печуј у Мађарској, а и на многе скупове олдтајмера. Потом је у Новом Саду пазарио још један полурестауриран џип без мотора.
- Олдтајмер који је преживео Арфику возим сваки дан, као радни џип. У њега сам због потрошње уградио дизел мотор и нема дана да га не палим. Други је бензинац, служи за изложбе и “глумио” је у више филмова. Он је 1944. из Енглеске пребачен бродом у Нормандију и касније је завршио у нашој војсци. Американци су педантно водили серијске бројеве, па се прецизно зна кад је направљен. Стицајем околности сам у Крушедолу нашао оригиналну приколицу. Човек на њој вукао стајњак на њиву, ја за њим у кућу, пристао је да му у замену набавим другу приколицу, па ми џип и приколица служе и за превоз. Приликом дружења, од пријатеља џипаџија из Словеније, сазнао сам да је приколица тог типа урађено само 289. Правило ју је више фабрика, а ова моја је једина урађена у најмањој серији на свету - поносно наглашава.
На јубилеј 60 година искрцавања савезника у Нормандији 2004., Живан је ишао са колегама из Мађарске и био једини је Србин са џипом!
- Пожелео сам да се нађем тамо, где се у историјском одсудном тренутку налазио џип који имам. Десет година касније - 2014., оформио сам екипу и џип опет возао по песку Нормандије, а планирам да и 2024. опет створим тим, па свако ко у свету има џип нек се јави - наглашава Живан.
Живан је презадовољан што кад прође кроз Нови Сад или неко друго место, нема ко се за његовим олдатајмером не окрене, мада су џипови новије производње бржи и комфорнији. Од свих џипаџија бивше Југе, Пашић са својим ветеранима има највише пређених километара. Има још времешних џипова у Србији, али нико толико не ужива у њима.
- Као теренско возило је непревазиђен, поготово за Фрушку гору. Није ни много скуп за одржавање. Све је прављено да може мало да се дотегне, затегне и намести, а ако фали неки део, има реплика, само треба пара. Ми џипаџије смо солидарни, а мени један наш Србин из Париза, чим замолим, брзо шаље шта ми треба - захвалан му је Пашић.
Милорад Митровић
