Истина, љубав је почела тако што је чувао сваки аутомобилчић који је добио на поклон. Али, нису га интересовали само аутомобили, него све што је у вези са техником.
– Још као дечак почео сам у кући да поправљам једноставније ствари, да мењам сијалице или нешто зашрафим. Имали смо аутомобил, а моје је било да га перем, па и на неки начин одржавам од најранијег детињства. Мој отац никад у животу није опрао ауто – каже Драган Грујин.
Први аутомобил који је купио за себе био је један светлоплави „фића“ из комшилука. Почело је са „фићом“, а и до данас тај аутомобил остао је Драганова највећа љубав.
– Првог „фићу“ сам купио од комшије. Лимарија је била пропала, али све остало је било у добром стању. Раставио сам га и саставио изнова. То је био онај стари тип, са контра вратима. И онда, полако, тражио сам старе „фиће“, сами су се јављали људи који су их имали... Постао сам као неки доктор за „фиће“. Волео сам да радим на аутомобилима који су били отписани. То ми је страст, да, ако је могуће, ништа не заврши на отпаду, да свему што могу вратим живот – објашњава Драган.
Драган ужива да аутомобиле врати у такозвано фабричко стање, са оригиналним деловима. За неколико деценија, колико се бави рестаурацијом олдтајмера (за „фиће“ крајња година је 1973), кроз Драганове руке прошло је близу 60 аутомобила разних марки.
– Вратио сам у живот шест „буба“, два „спачека“, три „реноа 4“, неколико „амија“, пет „пеглица“… Ипак, највише волим кад ми стигне „фића“. Њима ни броја не знам – присећа се наш саговорник.
У Зрењанину, па и у Србији, нема баш много олдтајмера из времена пре Другог светског рата.
– Наши олдтајмери су део социјалистичког наслеђа, али и то је вредност по себи. Сваки аутомобил који купим да бих га средио желим да задржим. Било је година када сам аутомобиле држао у комшијским двориштима, изнајмљивао гараже... Десило ми се да сам једног „фићу“ продао, па ми се он вратио после 15 година, опет на сређивање. То је посебно задовољство – прича Драган.
Сада се у Драгановој радионици налазе један „фића“ и једна „пеглица“.
– Тој пеглици нисам могао да одолим. Продавали су је први власници, није била ни јефтина, али то је јаче од мене – смеје се.
Своја дела Драган је излагао на многим изложбама, а за свој рад и умеће добио је и многобројна признања. Ипак, највеће му је задовољство кад нечему што је требало да заврши у старом гвожђу поврати сјај и стави на точкове.
– Ово што ја радим није јефтин хоби, али мени причињава велику срећу. Иако сам смањио обим свог хобија, без два аутомобила у радионици не могу да замислим свој живот – завршава причу Драган Грујин.
Жељко Балабан
