САВЕТИ ПСИХОЛОГА МАЈЕ БАБИЋ Како лакше пребродити изолацију

Пандемија вируса корона променила је овај ужурбани свет и за трен ока живост се повукла са улица, тргова, пијаца, из школа, фабрика, канцеларија...
 Maja Babić Foto: privatna arhiva
Фото: Маја Бабић Фото: приватна архива

Да би се сачувао живот препоручена је изолација. Наши старији грађани, као најрањивији део популације захваћени су најрепресивнијим мерама – забрањен им је излазак из својих домова, дружење, а контакти са својим најближима сведени на минимум... Као да им је све што им је било највредније у животу одједном одузето... Зато смо и упитали психолога Мају Бабић, која ради у Геронтолошком центру „Нови Сад“ да нашим читаоцима да савет како пребродити ову нимало лаку ситуацију коју доноси изолација:

– Једини савет који сам до сада у својој пракси давала старим људима је да се не уседе и да се не усаме, јер савете пре они мени могу да дају имајући у виду несразмеру у нашем животном искуству. Нажалост, ова сутуација приморава их управо на изолацију.

Старији се лакше се одричу сопственог комфора ради опште користи и добробити својих потомака и то је њихова предност у односу на млађе људе

Маја Бабић истиче да је велика разлика код изолације односу на млађе управо у овим стварима:

  • Старији често живе у самачким домаћинствима, те је изолација дословно „самица“.
  • Мање су упућени у информационе технологије, мање моторички вешти и чулно очувани да би руковали паметним телефонима и рачунарима.
  • Чешће имају здравствене тегобе и болове, а то их онемогућава да се активно позабаве неким врстама рекреације или хобија.
  • Вршњака са којима би могли телефоном разговарати о заједничким темама је све мање...

– Ипак, наша саговорница објашњава – да су старији у овим ситуацијама умногоме у предности над особама млађих узраста:

  • Конзервативизам –  особина личности, а као њене компоненте послушност и поштовање ауторитета расту са годинама. Тако да ће старији грађани с много мање отпора прихватити неопходност изолације.
  • Дуг живот повећава вероватноћу за стицање разноврсних искустава, па ће сећања на сличне ситуације и начине како су их себи олакшали помоћи да се поново употребе исти обрасци понашања...
Уколико се осети значајан пад расположења, депресија или панични напади без устезања тражити помоћ. Ненормалне реакције су нормалне у ненормалним ситуацијама
  • Лакше се одричу сопственог комфора ради опште користи и добробити својих потомака.

– Већина старијих људи без већих потешкоћа подноси изолацију али треба помоћи онима којима фрустрација теже пада, лако паниче, катастрофизирају или губе наду. Не бих понављала савете који су одлични и свакодневно се пласирају у медијима. Генерално за старије људе у изолацији током пандемије важе исти савети као и за грађане свих узраста – рекла нам је Маја Бабић. – Предложићу нешто за све оне који немају рачунаре, интернет и мобилне телефоне:

  • Правити планове, али краткорочне. За следећи дан и следећу недељу. Важно је да време које се проводи има структуру. Вишесатно гледање ТВ програма не ојачава дух. Није потребно поспремити цео стан одједном, набавити све одмах и позвати све познанике у првих недељу дана. Распоредити помало. Тако се јача истрајност.
  • Оставити нешто духовно вредно драгим људима. Могу се узети све фотографије и на полеђини исписати мини-хронике догађаја, приближни датуми, неке анегдоте везане за период када су направљене. На пример „те године се гледала серија „Династија” и на мору смо сви тражили кућу која има телевизор па смо се сабијали по двадесеторо испред екрана“. Тако се евоцирају пријатна сећања која ће тренутно поправити расположење, а наредним генерацијама ће бити вредна успомена.
  • Водити дневник. Писати писма млађим члановима фамилије са саветима за живот када дођу у позне године. И оставити у фиоку да их једног дана нађу. Деца сада можда немају времена да слушају како се орезују воћке, припремају омиљена јело те породице, кува домаћи сапун и, што да не, какви су обичаји и ритуали у тој фамилији око сахрана. Овако ће аутохтоно стечено знање остати сачувано у породици за свагда.
  • Разговарати телефоном са људима који пријају. Многи имају лични капацитет да слушају туђе црне слутње и жалопојке и то је врло племенито. Тако и старији људи могу бити својеврсни волонтери „психотерапути“. Али ако се после таквих разговора осећају „исцеђено“ треба прећи на ведрије саговорнике који уливају оптимизам и наду. Ако неко дозволи да га други потроше велика је вероватноћа да ће он даље трошити друге. Тако се чувају сопствени емотивни капацитети.
  • Сетити се омиљене књиге и поново је прочитати. Постоји много романа са универзалним порукама о животном смислу. Верницима помажу религијске књиге и емисије на радио станицама. Тако се освешћује да су кризе пролазне, да свако зло има своје добро и да живот увек има смисла.
  • Пратити информације дозирано и на званичним каналима. Старији људи могу да буду мање критични, подложнији манипулацијама и да не праве разлику између научног и дезинформације. Компетентни стручњаци информишу професионално и без острашћеног обраћања. Тако се спречава уношење панике и ширење гласина.
  • По потреби потражити помоћ. Уколико се осети значајан пад расположења, депресија или панични напади без устезања тражити помоћ. Ненормалне реакције су нормалне у ненормалним ситуацијама! – открила нам је Маја Бабић, психолог Геронтолошког центра „Нови Сад“.

Марина Јабланов Стојановић

 

 

EUR/RSD 117.5965
Најновије вести