РЕЗОН Кад споменик помирења постане тачка раздора

Треба се запитати ко, и са којим разлогом и потребама, у 21. веку, ствара и непрестано подгрева мит да су Срби и Мађари смртни непријатељи једни другима? Да су четници и партизани и даље крвни душмани?
Milorad Bojović Foto: Dnevnik.rs
Фото: Милорад Бојовић Фото: Дневник.рс

Пише: Милорад Бојовић

Други светски рат окончан је пре 75 година, али као и пре седам и по деценија Нови Сад се налази на ивици рова. Генератор подела, тачка спотицања, удица раздора је споменик жртвама с краја Другог светског рата. Део јавности споменик види као алат за амнестирање фашиста, док други, верују да споменик исправља неправду према жртвама партизанских стрељања недужних Новосађана 1944. и 1945. године.

И одмах да се сложимо. У праву су и једни и други, а истовремено су у незамисливој заблуди и једни и други. 

Пре него што се упустимо у проверу чињеница и вагање разглога обеју страна, треба се запитати ко, и са којим разлогом и потребама, у 21. веку, ствара и непрестано подгрева мит да су Срби и Мађари смртни непријатељи једни другима? Да су четници и партизани и даље крвни душмани? И да ће споменик бити генератор нових сукоба?

Споменик нису осмислили само Мађари. Споменик не постављају искључиво Срби. Споменик, уколико постоји памети, храбрости и мудрости подижу Новосађани својим прецима. И убијенима и егзекуторима. Новосађани који су спремни да кажу, наши преци су грешили јер су убијали недужне. Овај споменик је и покајница и вододелница. Пут ка коначном помирењу.

Конфликт Другог светског рата, и свих наших ранијих сукоба, једном мора да се оконча. За помирење је сваки тренутак добар и адекватан, неодговарајуће је једино игнорисање. Непревазиђени сукоби, су спорогорећи фитиљ. Семе раздора

Конфликт Другог светског рата, и свих наших ранијих сукоба, једном мора да се оконча. За помирење је сваки тренутак добар и адекватан, неодговарајуће је једино игнорисање. Непревазиђени сукоби, су спорогорећи фитиљ. Семе раздора. Осињак, који мирује привремено до првог вихора.

То не умањује монструозност Новосадске рације. Не амнестира убиство браће Јовандић. Напротив!

Њихова жртва и патња њихове мајке је симбол туге, и поноса. И зато браћа Јовандић треба да добију своје спомен обележје. Крајпуташ који ће бити успомена и опомена.

Стећак опреза. Подсетник да и данас живимо у сенци великог страдања (а Други светски рат је био, стратиште без преседана) који нас упозорава да имамо обавезу да памтимо страшне размере злочиначког подухвата, заснованог на плану да се изгради свет који ће почивати на фалсификату, мржњи и злочину. 

Споменику Новосађанима убијеним на крају крвавог Другог светског рата, противе се они који су нам подметнули бесмислени самоубилачки пројекат „Боље рат него пакт. Боље гроб него роб“ да бисмо, као и много пута раније били увучени у сукоб који је био српски јад и српски Хад. Српски Џехенем. Српски Хел. Најсвирепије и најпогубније стратиште у губилиште. Али, не само за Србе, већ и за Јевреје, Русе, Роме, Пољаке, Мађаре, Французе, Енглезе. За цео свет.

Заговорници идеје да је Србија непријатељ другима, и свом народу, ако подиже споменике помирења не боре се за демократију и слободу у Новом Саду и Србији.

Позваћемо се на мисао Ота фон Бизмарка - „Нису важни разговори него потенцијали“.

Наш потенцијал је наша будућност. Будућност наших унука. А она не сме бити оптерећена мржњом.

Наслеђе представља гарант будућности само у мери у којој су савременици кадри да га сагледају на прави начин, и само ако су довољно одговорни да анализирајући грешке, страдања и успехе, успоставе модел који ће гарантовати трајни мир.

Неопходно је да се измиримо сами са собом. Да прихватимо да су Хитлерова фашистичка машинерија и његови савезници пре тачно 75. година отпочели монструозни, координисани напад на највише вредности човечанства. Мир, слободу, културу и људске животе.

Зато ми Новосађани данас, 75. година након слома тог бесмисленог плана, имамо дужност да истину о тим мрачним данима обелоданимо у целости, без обзира на проток времена. Јер, шта је 75 година, у односу на само једну смрт? На само један одузети живот.

Исто тако, постоји наша обавеза да признамо да су и комунисти на крају рата, убијали и недужне људе. Из разних побуда и потреба. 

Заједништво и широкогрудост су норме које представљау темељну вредност за све Новосађане. Али и за Нови Сад који представља вредност већу од свих нас.

Помирење не сме да буде ствар која нас дели. То не треба да има везе с политичким партијама. Као унук комунисте, рањеног на Сутјесци 1943. гласам за то да уместо искључивости срдачност, добронамерност и поштовање буду драгоцености по којима се знамо међусобно, и по којима нас други памте и одређују се према нама

Он није само поносни дом својих становника. Он је заједнички именилац свих честитих, добрих, поносних људи. Нови Сад је место у ком не треба да истичемо различитости, него да негујемо посебност. Да ту, под једним небом, заједно живе Срби, Хрвати, Мађари, Словаци, Русини, Црногорци, Руси, Румуни, Та посебност представља полугу нашег заједништва. Нашу потребу и жељу да напредујемо и развијамо се поштујући једни друге.

Хаим Херцог, чувени израелски борац, дипломата и државник, рекао је 1975. године у Уједињеним нацијама:

- Видим тлачитеље јеврејског народа у разним епохама, и они пред мојм очима пролазе у једној опасној повроци и нестају у забораву. Стојим овде пред вама као представник јаког, напредног народа, који је преживео све те тлачитеље.

Зато и овај споменик треба да има метафоричку вишу вредност. Снага прихватања и снага праштања представљају изузетност која захтева много стрпљења и дипломатије. Јер, у тренутку, кад се сваког дана, у неком делу света пале нови пожари рата, сукоби, немири, Новосађани треба да имају исти, заједнички циљ, (цитраћу свој слоган из 2008. године) - Нови Сад по мери грађана!

Само ако поштујемо жртве, и прихватимо могућност да је истинско помирење, брана новим смртима, новим патњама, можемо бити истински повезани и градити Нови Сад којим ћемо се поносити, и који ће бити дом будућих генерација.

Помирење не сме да буде ствар која нас дели. То не треба да има везе с политичким партијама.

Као унук комунисте, рањеног на Сутјесци 1943. гласам за то да уместо искључивости срдачност, добронамерност и поштовање буду драгоцености по којима се знамо међусобно, и по којима нас други памте и одређују се према нама.

Споменици нису само веза прошлости и садашњости. Они су доказ да су договори и заједништво могући тамо где воља не посустаје. Заједништво, а не разједињеност представљају снагу једног града! Наш чврсти ослонац и упориште, који нам омогућавају да се отвореног срца суочимо с неманима прошлости и изазовима које нам доноси савремени свет. 

Уверен сам да сви добронамерни Новосађани деле исто уверење да се увек, кад погледамо у своје срце, морамо сетити да смо одрасли у сенци страдања.

Зато је важно да се сећамо сурове и страшне судбине наших суграђана.

Свих 12.800 убијених у бомбардовању 1849.

Недужних 1.300 мученика убијених у Рацији.

Невиних људи убијених у Рајиној шуми и другим стратиштима на крају Другог светског рата. 

Дужни смо да говоримо о жртвама, да бисмо јаче нагласили доброту, да бисмо што гласније послали поруку да су љубав и поштовање пут у боље данас. Путоказ за бољу будућност.

Наша истинска посвећеност помирењу треба да буде штит истине!

Јер само тако ћемо успети да својој деци, и деци наше деце, омогућимо да живе у заједници где  заједнички именилац нису сукоби, него поштовање, уважавање и чисто срце.

Нови Сад, мора редефинисати своју политику сећања. Постоје и други, неправедно заборављени догађаји, страдања и патње који заслужују своја обележја.

Нека овај споменик, који нас данас дели, у будућности буде тачка која нас спаја, да више не бројимо ко је кога убио, већ да меримо ко је кога више разумео и поштовао.

 

* Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу

 

 

 

 

 

EUR/RSD 117.5787
Најновије вести