Сећање на Каритона Мучалова, делегата Велике народне скупштине

НОВИ САД: Кумане, село у средњем Банату, на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године имало је седам делегата: Максу Миролова, Бошка Тривуњагића, Младена Станчића, Каритона Мучалова, Ивана Лападата, Радоју Стојића и Тиму Димитријевића, који су изабрани великом на народном збору села.
kariton mucalov delegat
Фото: Privatna arhiva

Каритона Мучалова (1884─1956), посланика с необичним именом и презименом, због личког порекла, у Куману су звали деда Лича. Не зна се где је тачно рођен, у Лици, Америци или Куману.

Његов унук 78. годишњи Веселин Страјнић, дипломирани инжењер пољопривреде из Ченеја, који је за „Дневник“ причао о свом деди, каже да не зна његово место рођења јер се отац Каритона Мучалова иселио из Лике у Америку, али, незадовољан тамошњим животом, вратио се с децом и настанио у Куману. Тамо се оженио и други пут једном удовицом из Новог Бечеја, која је такође имала децу из претходног брака.

Имали су седморо деце, али не знам да ли се деда родио у том браку или раније у Америци, јер и прадеда и прабаба су имали децу из ранијег брака, каже. 

Фото: Dnevnik (Filip Bakić)

Верује да презиме Мучало води порекло из доба Марије Терезије. Наводи да је чуо причу да је царица послала свог човека у Лику да попише тамошњи народ који није био евидентиран. Личани су се, наводно, нашалили с пописивачем, дајући себи необична презимена, попут Рикала, Мучала и сличних презимена. Доласком Личана у Банат, њиховим презименима је додат завршетак „ов”.

Каритон Мучалов је био каналџија у водној задрузи из Новог Бечеја. Његов посао је био да свакодневно обилази канале и ћуприје у атару и проверава у каквом су стању јер је сиротиња која после Великог рата добила земљу и узорала све ─ и путеве, и канале, и ћуприје, па је половина њива у атару лежала под водом. О томе шта је затекао на терену и шта је требало да се уради деда Лича је марљиво водио дневник. Писао је и десетерце о догађајима на Источном фронту, где је био послат као мобилисани аустроугарски војник у Великом рату. У Русији, међутим, попут многих мобилисаних Срба, деда Лича није желео да се бори за Хабзбуршку монархију него се предао руској војсци и учествовао у Октобарској револуцији.


Џангризало

Веселин нам каже да је деда Лича био строг човек, преке нарави. Поред њега баба Соса није имала баш леп и лак живот јер деди није никад ништа било по вољи.

Био је џангризало, наводи унук.
Како даље каже, поред њега и његови коњи су постали такви.

Не знам зашто, али им је увек комадовао руски. Устајао је сваки дан у зору у три сата, упрезао коње и кочију дотерао испред наше куће. Коњима је командовао гласно да не може гласније. Тако је будио моју мајку Зорку, његову млађу кћерку, и оца да и иду с њим на њиву, прича Веселин.


По неким историјским подацима, 1914. године, када је након Сарајевског атентата на аустроугарског наследника престола Франца Фердинанда и његову супругу Софију Аустроугарска објавила рат Краљевини Србији, у границама монархије живело је око милион наших људи. Срби на подручју Аустроугарске, дакле на територији данашње Војводине, Босне и Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна и Славоније у Првом светском рату су били присилно мобилисани и послати на Источни фронт. Не желећи да ратују за Хабзбуршку монархију, а против словенске браће на Балкану и у Русији, многи Срби су се предали руским бригадама. Историчари тврде да је око 100.000 Срба из Аустроугарске емигрирало у царску Русију, и многи су постали добровољци руске и српске војске.

Фото: Privatna arhiva

По избијању Великог рата, деда Лича је такође мобилисан. У аустроугарској војсци био је неки подофицир. Имам и његову слику у високој белој капи с великом кокардом на челу, као и ову другу фотографију с радницима водне задруге из 1934. године. Дедин дневник и десетерце нисам сачувао. Били су негде на тавану, али су изгубљени приликом селидбе, каже Веселин Страјнић.      

Каритон Мучалов се вратио из Црвеног октобра у јесен 1918. године.

Дани преврата у Банату од октобра до децембра 1918. године били су испуњени радошћу што је рат престао и жељом за осветом над ратним богаташима и дотадашњим властодршцима. Било је то време великих надања у послератно доба. С огромним одушевљењем је ишчекиван долазак српске војске и успостављање српске власти. Веровало се да ће после успостављања мира спахијска земља одмах бити раздељена беземљашима и да ће настати доба послератног лагодног живота, записао је Милојко Брусин у својој књизи „Живот предака наших”.  

После успостављање српске власти, не знам по којим критеријумима, беземљашима је и у Куману додељено земљиште – каже наш саговорник.

Како додаје, они који су се вратили са Солунског фронта, добили су по пет хектара, а они који су дошли као Добруџани ─ тако су се звали јер су дошли из Добруџе ─ добили су по три хектара, неко и мање, ритске земље.

Иако је та земља била ритска, имала је већу вредност него горње земље у куманском атару. Гладна сиротиња, када је добила земљу, разорала је и путеве и канале и ћуприје па је вода учинила своје, прича наш саговорник.

Каже да је деда Лича, иако је био „аграрац”, живео боље од просечног Куманчана. У почетку је имао малу кућу у Сокачићу, сиротињском делу села, али, захваљујући томе што је радио у водној задрузи и имао плату, продао је ту кућу и купио нову у Великом сокаку који је словио за елитнији део села.


Трка са унуцима

Деда Лича је волео да се трка с унуцима од њихове куће до своје.

Тешко је ходао јер је имао гихт. Али, сећам се, упркос томе, увек нас је у тој трци побеђивао, каже Веселин Страјнић.


И нова кућа је била мала, али се налазила на Великом сокаку и имала је велику башту. Волели смо да идемо тамо јер је код деде увек било воћа, прича Веселин Страјнић.

Фото: Dnevnik (Filip Bakić)

Веселин Страјнић не зна ништа о томе како је деда Лича изабран за посланика Велике народне скупштине. О томе није чуо никад причу од мајке јер је она прекинула односе с оцем када је Веселин имао десет година. 

Деда Лича је био левичар по опредељењу, наводи Веселин и додаје да  зна да је био један од оснивача месне организације Социјалистичке радне партије у Куману марта 1919. године.

Али, се разишао с комунистима после инцидента на једној сахрани у Куману када су комунисти покидали црквене барјаке. Да би показао своју љутњу и револт, деда се након смрти бабе Сосе у шездесетој години оженио и други пут и венчао се у цркви. То венчање у цркви у тим годинама толико је наљутило моју мајку да више није никад проговорила с оцем, присећа се.

Деда Лича је умро у 76. години. Иза њега су остале две кћерке, Зорка и десет година старија Вукосава и унуци.

Е. Марјанов, М. Бозокин

EUR/RSD 118.2032
Најновије вести