– Након што је деда завршио Богословију, оженио се Десанком, кћерком свештеника Ђорђа Иванића у Вашици, код Шида – прича за „Дневник” доценткиња новосадског Природно-математичког факултета др Десанка Костић, унука Константина Т. Костића. – Захваљујући баки Десанки, многи документи о дединој делатности су сачувани у одличном стању. Деда је рукоположен у Вршцу и од маја 1910. до маја 1911. године службовао у Белобрешци и Радимни, а од маја 1911. у Опави, данашњем Опову у Банату, где га је затекао Први светски рат.
Када је рат плануо, хабсбуршке власти хапсиле су у првом реду српске свештенике и учитеље. Таква судбина задесила је и свештеника Константина Т. Костића. Интерниран је у Панчево, Темишвар, Арад и Тата Варош, у северној Угарској. У интернацији је провео готово цео рат. О томе сведочи неколико фотографија, као и допис Општинске управе у Опову од 24. децембра 1940. године. Условно је пуштен да у својој парохији обавља свештеничке дужности, али је свакодневно морао да се јавља општинским властима у Опову. Он је ипак налазио начине да одржава контакте с народом и да се припрема за наступајуће велике догађаје.
– Деда је у Опову обављао многе важне послове. Између осталог, 1918. најпре је био повереник Средишњег одбора за спасавање српске деце из Босне и Херцеговине – прича наша саговорница. – Радило се о деци која су од 20. јануара 1918. године, промрзла и изгладнела у вихору Првог светског рата, почела да пристижу из Босне у села и градове широм Бачке, целог Баната, Барање и дела данашње Мађарске. У Опово је стигло 38 деце, углавном с подручја Кључа, која су била смештена код домаћина. Деда је, као повереник, био задужен за смештај и целокупну бригу о тој деци. Водио је сву администрацију и одржавао контакте с родитељима који су остали у Босни. Парохијски дом, у којем је несумњиво велику улогу играла моја бака, био је даноноћно широм отворен за сву комуникацију с мештанима. Осим тог посла, деда је водио и спискове Срба Оповчана који су у Првом светском рату били добровољци у српској војсци. Сакупљао је новчане прилоге за Српско народно веће у Новом Саду и српску војску.
Др Десанка Костић прича да је њен деда уредно водио парохијску администрацију и „Протокол важнијих догађаја места Опава”. У том протоколу налазимо његовом руком записану белешку о уласку српске војске у Опово у уторак, 12. новембра 1918, око 18 сати.
Сачуван је и записник са збора у Опову од 23. новембра 1918. На збору су изабрани делегати Велике народне скупштине. Осим К. Т. Костића, за делегата су изабрани и учитељ Ђока Стејић, Александар Микић и Миша Илић.
– Из дедине заоставштине остао је и Проглас Велике народне скупштине, својеручно исписан делом црним мастилом, делом графитном оловком, јер је очигледно нестало мастила. На дну прве стране стоји напомена да је то својина Константина Костића, пароха из Опаве – каже др Десанка Костић.
Наводи да је, осим Прогласа, у заоставштини остала и улазница за Велику народну Скупштину на дедино име под бројем 74.
– Од господина Зорана Вељановића, архивског саветника и кустоса-историчара у Одељењу Музеја присаједињења 1918. у Музеју Војводине сам сазнала да су у заоставштинама 757 делегата, колико их је учествовало у Великој народној Скупштини, укључујући и дединог рођеног брата Слободана Костића, свештеника из Темишвара, сачуване само две улазнице – прича наша саговорница.
Након Велике народне скупштине, 1. децембра је створена нова држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У Новом Саду је формирана Обласна државна заштита деце и омладине с Јованом Храниловићем на челу. Константин Костић је именован за повереника те институције.
– И опет стари посао из почетка. Најпре, након дописа Игњата Павласа мом деди о продужетку боравка деце из Босне у Војводини, следиле су нове изјаве о примању те деце. Мештани Опова с љубављу су прихватили да деца остану још годину на стану и храни. Из периода 1919–1920. из преписке између Јована Храниловића и мог деде остало је осам дописа, махом о смештају или о премештању деце, али и Храниловићева захвалност деди за исцрпан извештај о босанској деци – напомиње наша саговорница.
Константин Т. Костић, у недостатку просветног кадра, 1922. године је напустио Опово и прешао у Сомбор, најпре за професора веронауке у гимназији. Пошто је паралелно с радом у школи студирао историју, завршивши Филозофски факултет у Београду, постао је и професор историје, најпре у гимназији, а потом од 1929. у Државној учитељској школи у Сомбору.
Тако је, радећи у школама и истовремено пишући обимно дело „Српски народни живот у Сомбору од једанаестог века до 1918”, затим књигу „Из прошлости Учитељске школе у Сомбору” и још неколико објављених радова, дочекао и 1938. годину, када је држ Краљевина Југославија организовала прославу поводом 20 година од ослобођења.
Захвалност за велика дела
– Мислим да је ово јединствена прилика да сви који имамо нешто сачувано из оног доба изразимо захвалност свим, више незнаним но знаним људима за велика дела која су оставили – истакла је на крају разговора др Десанка Костић. – А ако причамо о знаним људима, морам да се запитам зашто се у, за јавност доступним биографијама Игњата Павласа и Јована Храниловића, не налази ставка о којој сам причала у овом тексту? На крају, желим да се захвалим свима који су иницирањем прославе стогодишњице присаједињења Војводине, а пре свега формирањем Одељења Музеја присаједињења 1918. у Музеју Војводине са својим стручним кадром, пружили шансу да после стогодишњег ћутања изнесемо у јавност шта су наши преци радили по својој савести, пуног срца и чисте душе, и шта су оставили потомцима.
Она је апеловала на то да приче о делегатима Велике народне скупштине буду покретач стручним људима за темељно истраживање свих доступних, како домаћих архива, тако и иностраних, „да бисмо се нашим прецима достојно одужили и тиме их отргли од заборава, а данашњим генерацијама помогли у ширем сагледавању света и времена у којем живимо”.
Одбор за прославу двадесетогодишњице ослобођења и уједињења упутио је деди позивницу за прославу, која је одржана у четвртак и петак, 24. и 25. новембра 1938. у Новом Саду – каже др Костић. – Послата му је и улазница за трибину број 1, као и целокупан програм прославе, из којег се види да се свечана поворка кретала градом, између осталог и Улицом краља Александра, дакле у непосредној близини данашње зграде Војвођанске банке, а некадашњег хотела „Гранд” у којем су 20 година раније ударени темељи, не само новој држави него и новом европском поретку.
Константин Т. Костић умро је у школи, на послу, на дан Свете Петке, 27. октобра 1940. године. Иза њега су остали три сина, троје унучади, троје праунучади и троје чукунунучади.
Ержебет Марјанов
