Селекторка овогодишњег програма је кустоскиња и критичарка Маја Ћирић, а своје радове представиће више од 30 уметника/ца и колектива из Србије и иностранства.
Како сте се одлучили за то да овогодишњи концепт Бијенала буде заснован на необичном (су)животу Манастира Војловица и комплекса НИС-ове рафинерије у Панчеву?
– Наше је окружење инспиративно али се ретко сагледава његових 360 степени, или је фокус на чаурама неких микро-феномена или се тежи некој лажној слици пројектованој у будућност која је само привидно обећање раста. Уместо да позајмљујем универзалне концепте, и бежим од ограничења локалног окружења, уместо да шећерим стварност, желела сам да покажемо како савремена визуелна уметничка пракса може да подигне видљивост овом хибридном ако хоћете и шизофреном феномену, али и како она може на њега да одреагује. Ако је већ факирска вештина радити у култури са ограниченим буџетима, зашто се онда не би смо прихватили несавршене слике и са њом се суочили? Све остало би била лаж, или јефтин трик, зар не?
У излагању концепта Бијенала инсистира се на „суочавању са Панчевом и свим његовим посебностима у времену садашњем“. Које су то садашње посебности Панчева и на који начин се Бијенале њима бави, а имајући у виду да суживот манастира и рафинерије већ дуго траје?
– Сећам се еха речи професорке Гордане Бабић Ђорђевић по ходницима Филозофског факултера у Београду. Она је докторирала на Сорбони и била и дописни члан САНУ, а говорила је да ћемо ми, деца, једног дана видети да је све што се дешава, сви надолазећи ратови, проузроковано нафтним цевоводом. Она је између осталих написала и књигу о Краљевој цркви у Студеници. Те речи су, као и дихотомија између материје и духа, и дан данас актуелне, а опет их подразумевамо, недовољно се суочавамо се са њима У том смислу, довољан одговор на то питање била би тренутна борба за ресурсе која је проузроковала и рат у Украјини. То се може дадати И пандемијска криза која је многе приморала на изолацију својствену манастиру, али која као што је случај и са манастиром, многе није поштедела земаљских искушења. Ако ћемо о знању које Бијенале има за мисију да створи у садашњости, она подразумева и нашу одговорност да на крајолик на којем се налазе рафинерија и манастир погледамо и из угла историје дугог трајања, из тренутка у којем је то тло припадало Панонском мору, па смо за ту прилику консултовали и геологе и економисте, који су нам одговор дали у каталогу Бијенала, на пример. Ако ни због чега другог онда да схватимо да историја не почиње од нас.
Очигледна паралела у животу манастира и рафинерије био би судар „духовности“ и „индустрије“. Како та симболичка значења функционишу данас када се и једно и друго суочавају са новим начином живота унутар дигиталне сфере?
– И за манастир и за рафинерију, неопходан је баланс између вертикале и хоризонтале, између свих кооридната. Ако уметност успе да осветли И неке невидљиве координате тог система онда смо успели.
Који би био ваш одговор на постављено питање „шта значи бити људско биће у хипер-технологизованом и хипер-убрзаном времену у врлом новом технолошком свету“?
– Одговор би био да се не може бежати од препрека и ограничења, али и да се са њима може радити, да оне могу бити изазов. Одговор би такође био да је највећа грешка била уметност употребити за слепе, претенциозане и неукорењен покушаје да се у српском друштву индукује неки преписани елитизам. Ако успемо да задржимо најбоље од хуманизма, а искористимо предности и одолимо искушењима постхуманизма, онда је глава остала изнад воде.
На који начин се радови уметника са овогодишњег Бијенала баве темама које оно покреће? Која је то доминантна црта њихових радова?
– И крст као хришћански симбол, и цевовод као симбол предаторског капитализма, веома су јаки и доминантни и одмах је било јасно да се они неће дирекнто преузимати и да савремена визуелна уметност у овом случају нема намеру да буде банална и да им конкурише. Идеја је да се укаже на могући искорак из ових задатости. Један рад се бави нафтним дериватима али се поставило етичко питање политичког, врло осетљивог угла материјала које у овом кризном тренутку можемо да користима. Затим, на Бијеналу ће бити један сегменти посвећен новом социјалном реализму, те уметничком истраживању, критичко-поетичким захватима и разликама инспирисаним или потпомогнутим технологијом. На пример, фосил је моделован на 3Д принтеру, симулирали смо дигитална бању, приказали ефекте креативног кодирања. Такође, уметничке праксе указаће и на историјске појаве попут комунистичког воза који је после II светског рата ширио културу донде докле су се простирале возне шине, али и неке нове другачије субјекте и нека свежа апстрактна решења као резултат суочавања са траумама и токсинима.
Будући да је и само Панчево тема овогодишњег Бијенала, како видите Бијенале уметности у ширем контексту домаће уметничке сцене – који је његов домет и значај данас?
– Видим како прилику за упознавање са новим уметничким праксама, са новим уметничким појавама, као место сусретања локалне и међународне сцене. А опет, видим да значај те прилике није приоритет. На пример, ако погледате резултате конкурса Министарства културе, делује као да се системски ради на томе да се раст уметничке сцене не стимулише, да су средства додељена као извесан вид контроле и у том смислу неретко и као заливање корова. Бијенале које има историју од осамдесетих година, чији су некадашњи учесници попут француза Данијела Бурена, репродуковали слике својих инсталација из Панчева у светски признатим монографијама, ове је године од Министарства културе добило само 700.000 динара. Па опет, иако је Бијенале финансијски ограничено и његов значај недовољно подржан, трудила сам се да као селекторка укажем на неке занимљиве појаве на сцени и да тако што ћемо им дати видљивост потпомогнемо инфраструктурално барем један корак у њиховој каријери. Криза и немогућност раста за многе уметнике средње генерације је друго системско питање.
Н. Марковић
