Гост им је био визуелни уметник и предавач Дејан Атанацковић, који је изненадио књижевни свет, али и самога себе, добивши 2017. године НИН-ову награду за роман-првенац „Лузитанија”. Сопственим приказима и бројним вештим питањима академци су ово дело, као и накнадно објављену Атанацковићеву збирку прича „Човек без језика”, приближили публици, продубивши разговор о стварању, уметности и речи као феномену маште.
Будући да не долази из литерарног круга, због чега се, како каже, још увек привикава на одредницу „писац”, студенте је интригирало која су уметничка дела највише утицала на њега као књижевника.
„Нисам ушао у књижевност изучавајући је, тако да су моји сусрети са њом случајни и арбитрарни“, рекао је Атанацковић.
„„Чаробни брег” Томаса Мана је за мене једна од важнијих референци. Често спомињем и Зебалда, с којим сам пронашао блискост у преплитању фиктивног и историјског, доживљеног и недоживљеног, а ту је и Томас Бернхард. Из света визуелних уметности могу поменути Кристијана Болтанског, али и читав низ личности које су одговорне за неке од конкретних слика у роману.“
Прича о београдској душевној болници током Великог рата и о формирању утопијске државе Лузитаније родила се из пратећег текста писаног за једну његову изложбу, али је била инспирисана и радионицама које води са студентима и психијатријским пацијентима.
„Упоредо са покушајем да одговорим на захтев да учествујем на изложби посвећеној Првом светском рату, почео сам да предајем предмет Архиви тела, који сам са доста перипетија успео да уведем на факултет. Пошто се он бави историјом представе људског тела, наметнуо је тему другости и другачијих у врло широком смислу“, додао је он, објаснивши да се у центру за креативни рад и терапију, где пацијенти својевољно долазе, заинтригирани оним што студенти имају да кажу, ствара платформа за дијалог, у оквиру којег често настају идеје за сарадњу.
Прочитавши одломак из приповетке „У магли”, који се појављује у књизи, сазнали смо од аутора да у ткиво романа није успео да улије лик писца Петра Кочића, за којег се зна да се лечио и умро у београдској менталној болници за време окупације, већ је одлучио да га само наговести. Говорећи о усамљености, нестајању, губљењу, трагању, о необичним открићима за која нико није сигуран да ли су стварна, Дејан Атанацковић покушао је да објасни шта за њега значи Лузитанија.
„Будући да је она читав низ појмова који се као путујући топоними преносе са места на место, с времена на време, доживљавам је као своју егзистенцију. Верујем да је то разумљиво сваком ко живи у овом друштву, које у својој недефинисаној основи захтева да се његове још увек неупропашћене вредности издвајају и смештају у друге, здравије контексте. Она је једно стање лудила, у коме живи данашњи грађанин, који се једино потпуном субверзијом може супротставити основама власти које управљају и које га, у крајњој линији, и дефинишу као лудака“, казао је.
У свом другом делу определио се за краћу форму, у којој Атанацковићева нарација остаје једноставна, али одевена у зачудност. Кроз 26 прича сусрећемо се са Херкулом Поароом који слаже пилиће на основу узрока њихове смрти или са yангризавом Еуридиком која преврће очима и нервозно спушта ролетне. Многи ликови немају ни потпуна имена, већ су сведени на кафкијанске иницијале. Писац се суштински поиграва са чињеницама те на најнеобичније начине реферира постојеће. Он, примећују студенти, не тражи толико информисаног читаоца колико оног који је спреман да се информише, а као пример наводе златара Јохана Г., родом из Мајнца, који производи огледалца за памћење светих реликвија, што упућује на Гутенберга. Хронологија прича је врло разноврсна, па су неке од њих настале пре деценије и више, а неке последње две године, што се преклапа са писањем „Лузитаније”.
„Када сам пролазио кроз избор прича, тражећи заједничку нит, испоставило се да се добар део њих тиче мотива нестајања, који се провлачи кроз читав мој рад, не само књижевни“, рекао је, потврдивши да дијалог са „Лузитанијом” постоји, као што постоји и тема потраге за нечим, често недокучивим.
„То је загонетка која се јавља на почетку, као кључ читања, али трагалац није само читалац већ и протагонисти односно писац, међутим, ако се ујединимо у томе, можда имамо више шанси да то и нађемо.“
Текст и фото: Слађана Милачић
