Овај еколошки оминбус обједињује приче и подвиге 12 људи из шест европских земаља, показујући да лични поступци, ма колико се некад чинили малим и невидљивим, заправо могу направити значајан ефекат. Филм је реализован у продукцији уметничког колектива „Ехо анимато”, а уз Ану Константиновић, ауторску екипу чине и Тамара Барачков (сценаристкиња), Милован Илић (директор фотографије), Марија Ковачина (монтажерка) и Жељко Максимовић (асистент редитељке).
- Из једног већег броја од педесетак људи с којима смо разговарали изабрали смо ових 12 и некако смо имали среће да међу њима не буде протагониста „тешких као туч“. Сви су били и инспиративни и занимљиви и радили су неке веома конкретне ствари, а истовремено и топли, срдачни, отворени за комуникацију, и без задршке су нам се посветили – открива за „Дневник” Ана Константиновић. – Будући да је филм, осим у Србији, сниман и у Италији, Грчкој, БиХ, Северној Македонији, Словенији, захваљујући подршци „Креативне Европе“ успели смо да све продукцијски покријемо, а имали смо и велику подршку локалних партнера, који су нам у некој мери помагали и у проналажењу тих протагониста, будући да боље познају локални терен. Али ми смо свакако морали да се добро припремимо за сваког протагонисти, да кроз додатне дубинске интервјуе заокружимо њихове приче и препознамо шта је то што би их на најбољи начин илустровало.
Како је уопште дошло до тога да се Ехо анимато, колектив посвећен истражању извођачких уметности и мултимедијалних пракса, упусти у авантуру звану „Путеви хероја“?
- Са „Путевима хероја“ смо почели заиста непретенциозно већ због саме чињенице да смо ми пре свега позоришни колектив а ја сам позоришна редитељка. И ово је био мој први сусрет са филмом, ако не рачунам мултимедију у театру. Тако да, као што често бива, када најмање очекујеш, испадне много боље него у оним ситуацијама када много више и очекујеш и улажеш. И искрено, мало јесмо изненађени чињеницом да је филм супер прихваћен, чак и у другим земљама, будући да је у питању међународни пројекат. Рецепција јесте прилично различита, у зависности од еколошког стања у свакој од тих дражава, али опет су „Путеви хероја“ свуда некако наишли на добре оцене. Ваљда се људима допадне тај моменат што у филму ипак на крају превладава одређени оптимизам и да постоји нека врста наде, колико год да је она варљива. Али претпостављам да гледаоцима у неком тренутку значи да виде одрђену мотивацију и да им је зато филм пријемчив. Добили смо сад позиве на још неке фестивале не само у Србији, него и у Северној Македонији, Италији... Чак нам се понекад чини да филм пролази поред нас и иде својим путем. И то је супер...
Шта је пресудило да из једног медија крочите у други и да тему којој сте можда могли да се посветите и у позоришту ипак обрадите кроз документарни филм?
- Најпре, у самом нашем позоришном изразу мултимедија је итетако присутна. Видео је мени постао веома драг и могућности које он пружа и у театру, и иначе, невероватне су. Друго, видео израз је ипак много пријемчивији, проходнији од театарског. Наиме, када смо ушли у овај пројекат, тема од самог почетка јесте била екологија, али смо схватили да нас највише занимају „мали људи“ који нешто покушавају, труде се, жртвују, а прилично су невидљиви. И размишљали смо о томе да би од тога могла да се направи документарна представа, али смо схватили да на тај начин не бисмо успели да добијемо потребну ширину и остваримо жељени ефекат. Стога су у следећем корају „Путеви хероја“ замишљени као омнибус од 12 кратких видео радова. Планирали смо да их „гурнемо“ кроз друштевене мреже, јер смо проценили да ћемо тако много лакше доспети до претпостављене циљне групе него кроз представу на коју ипак мора да се дође, где год да је извели. Једноставно, то је реалност данашњице: видео гледамо у аутобусу, на послу, док седимо у кафићу... и он лако може да уплови у наше животе и утиче на наше размишљање. Томе треба додати и чињеницу да смо хтели да отворимо приче у различитим земљама, што је, знамо, продукцијиски тешко реализовати у театру. На крају, будући да је негде крајњи наш циљ био да мотивишемо људе, да колико год могу промене нешто у својим животима, или бар мисле о томе, филм је испао као решење кроз које ћемо на најдиректнији начин то моћи да остваримо.
Недавно сте завршили и уметнички докторат на тему мултимедије. Колико је за вас у том коришћењу различитих израза и елемената важан приступ који је Стерија описао речима: све сос мера?
- Мера јесте важна код тих хибридних форми, али када се посеже за различитим форматима, најважнији су заправо односи међу елементима који се користе, како се они уклапају једни с другима. Једноставно, не постоји у некој позоришној представи, рецимо, видео за себе и по себи, јер онда ће појести све остало, и глумце, и покрет, звук, простор... Нужно је присуство што већег броја повезница, комуникационих нити, будући да тек онда добијате неку смислену структуру с којом се посматрач може саживети а не да имате осећај присуства страног тела. Дакле, није суштина у томе да се видео „употребљава“ у представи, већ он мора бити њен природан део који ће интереаговати са осталим елементима. Заправо говоримо о томе да све те различите елементе треба третирати као посебне, самосвојне ликове: колико је глумац лик за себе, толико је то и видео и сценографија и костим и музика... и сви они морају имати неке своје токове и односе који улазе један у други и преплићу се.
Колико је вама као примарно позоришној редитељки био проблем да се крећете у координатном систему карактеристичном за документарни филм?
- Иако сама нисам имала искуства на филму, сценаристкиња Тамара Барачков, директор фотографије Милован Илић и монтажерка Марија Ковачина јесу и често су морали да ме подржавају, јер признајем да сам знала да се запитам – шта у ствари редитељ документарног филма ради (смех)... Заправо ми у појединим тренуцима, погово на почетку, јесте деловало да је моја улога много мања него у позоришту. Па добро, изабереш занимљиву причу, ефектног протагонисту, укључиш камеру, пустиш га да ради то што иначе ради, после мало измонтираш... Да, успут се мало потрудиш и да скапираш неке техничке детаље – широки план, крупни, одавде, оданде. И то је то (смех). Али наравно да ни изблиза није тако. С друге стране, чињеница је да смо ми у оквиру уметничког колектива Ехо анимато увек радили на граници документарног. Ретко смо узимали готове текстове и њих постављали на сцену, мада смо и то радили, већ смо више били оријентисани на представе које су грађене у току процеса рада. И онда имамо то искуство аутентичности, непосредности и спонтаности, који на крају постану део неке веће структуре. Управо је то и допринело да ми у коначници баратање филмском документарном формом не падне толико тешко. Напротив, чак ми је постало узбудљиво.
Колико ће вам искуство са „Херојима“, и креативно и оно техничко-технолошко, сад помоћи у позоришту?
- Већ утиче на неке ствари које радим. И то не само најдиректније у погледу израде видеа, него и на плану драматургије представа, јер сам спознала како филмска монтажа може да се примени чак и у монодрами, а камоли некој широј форми. С друге стране, не треба ни разлике у формама мистификовати , нису оне баш ни тако различите. Јер, како год окренеш, најважнија је прича, искуство које желиш да поделиш. Уосталом, већ размишљам о омнибусу сличном „Путевима хероја“, видећемо како ће то ићи, али пре тога ћу радити на једној великој представи која ће сигурно имати елементе и документарног и видеа, јер ће се развијати на основу уметничких резиденција на острву Евија, које је пре неколико година задесио огроман пожар, и на Охриду, а у фокусу ће нам бити природне и друштвене катастрофе и како се од њих опорављамо.
Будући да сад имате један успешан документарац иза себе, остварили сте се и у позоришту. Да ли вас то сад гура да се окушате и на пољу играног филма?
- Уф, немам појма, али заиста. Јер, у појединим тренуцима сам заиста помислила: хм, можда би било занимљиво снимити филм о овоме или ономе... Али то су само повремене искре. И зато не могу да кажем да ми каријера сад баш иду у том правцу (смех). Више су ме и раније занимали и још увек ме више занимају мултимедија, интердисциплинарност, неке хибридне форме. Дакле нешто између, где се преплићу елементи и представе и документарног филма и видео-арта и живог контакта с публиком... А реално, сумњам да бих се у догледној будућности усудила чак и да кокетирам с играним филмом. Потребно је за њега много, много више и искуства, и припреме и новца... Више свега (смех)...
М. Стајић
