Олави Хакасало, познатији под својим псеудонимом Оливер Хоук, био је најчувенији хипнотизер у својој земљи током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Распродавао је на стотине представа са својим хипнотизерским тачкама, водио је успешну приватну праксу, све док осамдесетих није био оптужен за превару. Филм истовремено прати и хладноратовске прилике у Финској, током 25-огодишње владавине председника Урха Кеконена. Ово остварење биће приказано у селекцији „Ватромет“ на 13. издању Међународног фестивала документарног филма Белдокс, који се ове године одржава од 3. до 10 септембра онлајн, али и на неколико локација у Београду.
– Процес одабира теме и главног лика за документарац за мене је попут заљубљивања – открива нам Артур Франк. – Тешко је прецизно описати како и зашто се то дешава, али у овом случају то је било мање-више на прву лопту. Пријатељ ми је споменуо необичног хипнотизера по имену Оливер Хоук, који је имао бизаран успон и пад у Финској између педесетих и краја осамдесетих година прошлог века. Чим сам чуо његов глас на старом снимку хипнозе и симултано пронашао на нету његову фотографију, постао сам убеђен да ћу провести доста времена бавећи се овим човеком и његовом причом. Знао сам да почиње авантура.
Колико дуго сте радили на овом филму и да ли вам је било тешко да пронађете материјале о њему?
– Читав процес је трајао четири године, од почетне идеје до прве пројекције филма. Не бих рекао да је било претешко наћи снимке и остале филмске елементе, али био је то веома спор и монотон процес. Истовремено и неизмерно забаван.
Шта вам је било најфасцинантније у лику и делу Оливера Хоука?
– Његове очи и његова убеђеност о властитом значају. За приповедача је веома захвално ако имате главног лика који је истински нарцис, јер је тада потпуно јасно и шта хоће и зашто. Било је лако установити који су му циљеви и сврха деловања, јер је своју грандиозну визију изражавао више него очигледно у својим снимцима и текстовима. Додајте свему томе и његов аутсајдерски осећај и константну борбу коју је у свом уму водио са разним силама.
Данас је, уместо Оливера Хоука и њему сличних, популарна нека врста позитивн психологија која промовише моћ сугестије на други начин. Могу ли се те две ствари поредити?
– Мислим да би се Хоук сасвим добро сналазио и у данашњици као нека врста лајф коуча или исцелитеља. Он је био тај тип особе, која пронађе начин да буде успешна. Али такође би било неизбежно да се сломи и сагори, невезано за доба у коме би живео.
Да ли ви верујете у моћ сугестије?
– Верујем. Заправо, све то сам потпуно демистификовао још док сам био у средњој школи. Моја професорка психологије направила је малу једноставну вежбу за наше одељење, где нас је уводила у неку врсту лагане, плитке хипнозе. Потом нас је уверила да не можемо да подигнемо шаке са стола. Овај 15-оминутни експеримент убедио ме је да хипноза, или моћ сугестије, функционише и моћно је средство, било да се користи за племените или лоше сврхе. С обзиром на то да сам све ово имао у глави када сам почео снимање филма, сам чин хипнозе ми ни у једном тренутку није био најзанимљивија ствар. Више су ме привукли ликови и њихове борбе, и начин на који ова прича кореспондира са животом у садашњости.
Како је публика реаговала на филм и да ли је било разлике између Финаца и људи из других земаља?
– Финци су имали потпуно другачији угао гледања јер су могли да се вежу за догађаје и ликове, највише за председника Кеконена, али доста људи се сећа и самог Оливера Хоука из њихове младости. Контекст је због тога богатији за Финце. Међународна публика зато у већој мери има осећај откривања, јер им је контекст непознат. Уопште гледано, делује да публика ужива у филму одакле год да је, али из различитих разлога.
Како се ситуација са пандемијом одражава на вашу креативност и рад?
– Два пројекта на којима радим су одложена због вируса, али са друге стране имао сам времена да радим истраживања за неке будуће пројекте. Себе сматрам довољно срећним, јер има људи у овом послу који су прошли много горе.
Шта имате у плану у будућности?
Мој следећи филм је о новинарству у Финској током Хладног рата, и биће готов током наредне године. Паралелно радим на документарној серији о хероју који је постао анти-херој, и тај пројекат ће угледати светлост дана такође 2021. године.
Тамара Маркић
