Пре две године сам у Београду снимала са Машом Нешковић филм „Асиметрија“, премијера је била на Фестивалу ауторског филма. Имам ту и пријатеље и радујем се да ћу их поново видети и представити овај нови филм. А то је увек, некако, велики догађај у животу – каже Дариа Лоренци Флац, Јасна у фиму „Матер” Јурета Павловића.
Реч је о дебитантском остварењу младог редитеља и сценаристе које је у Такмичарском програму предстојећег Феста. Филм “Матер“ је настао у копродукцији Хрватске, Србије, Француске и БиХ. Један од продуцената је и продукцијска кућа „Wake Up Films “, продуценткиње Биљане Туторов. У најкраћем: драма „Матер“ доноси интиман и бескомпромисан приказ сложеног односа између мајке и ћерке. После низа година Јасна се враћа кући да би се бринула о тешко болесној мајци...
Лик Јасне је по мого чему посебан и захтеван. Како вам се сада чини рад на филму када сте се мало одмакли од времена његовог настајања?
- Филм „Матер“ је врло специфичан по целом раду и процесу. На локацији смо стварно непрекидно били два и по месеца, снимали смо у континуитету, свака сцена је један кадар, и већ самим тим је овај филм посебан. Главни лик Јасне који играм, стално је у крупном плану. Тај лик и цео филм посматрала сам више кроз ту специфичност захтева снимања и тог основног концепта. С обзиром на све то, глумац мора да промишља и о ритму глуме и о грађењу емотивних стања и кроз то трајање, заправо збиља све и доживљава. У том смислу је то било врло специфично филмско искуство.
Филм је био захтеван, и зато што ту заправо нема неког великог догађаја: Јаснина мајка је болесна и то је ситуација која ће нас више мање све сачекати. Филмови се обично снимају о некаквим догађајима који су вредни тога јер су посебни, може, рецимо, да се ради о посебном болу који није свакидашњи. А овај филм је баш супротно од тога. Ради се, дакле, о ситуацији коју сви људи пролазе у животу - испраћању својих старих, суочењу са њиховим тешким болестима... У свему томе захтевно је било пронаћи шта је то у садашњем тренутку што чини ту неподношљиву тежину постојања. За Јасну као да се вратило то трајање, а у том трајању и том менталитету и у том животу и у тој садашњости, заправо нема ничег. По мени је“Матер“ баш о томе, не знам да ли би се и Јуре сложио. Заправо, реч је о издржавању некакве ужасне празнине, како сам ја то доживљавала. И заиста је био изазов како то учинити занимљивим. Шта то наћи у себи, како то изнети у свом оку, у погледу, дисању, реченици, тону... да би човек осетио ту врсту вакума и клаустрофобије. Постоје у тој причи и неки конкретни догађаји, да је био рат, да је Јасна отишла, да је изгубила брата... Али ја бих рекла да нису то њене средишње психолошке теме, него то неко - ништа.
Ваша партнерка у филму у улози Анке, Јаснине мајке, је глумица Нева Рошић, Ваша професорка са Академије драмских уметности у Загребу. Шта вам је значио тај поновни сусрет?
- Нева Рошић ме је примила на Академију и била ми је професорка прве две године. Никада нисам имала прилику да глумим с њом и ево, сада смо се среле. То је било нешто посебно, јер она је стварно институција, појам. Не знам колико то знају младе генерације, али она и Тонко Лонза су стварно били стуб тог глумишта. Нико се није могао уписати на глуму а да недобије Невино да. Она је и одређивала наш уметнички пут и стварно је ударила те глумачке темеље, како би те упутила, и како би те поставила, шта би ти дала да играш, да би се најбоље представила у тим првим годинама. Од самог почетка била сам врло специфична глумица, онако, као нека жива рана. Доста сам и сада таква. Недам да се по мени пуно прчка, односно, може се прчкати, али се мора знати како. Она је некако то сасвим кужила, иако ме је пуштала да полако сама, својим темпом сазревам. Давала ми је увек неке добре задатке у којима сам могла да покажем ту своју емотивну специфичност. Тако сам доста рано и дебитовала и добила прилике за рад.
У филму “Матер” често сте окружени натуршчицима. Како академски образован глумац треба да се понаша у таквом глумачком окружењу?
– И сам сам се питала како ће се то решити. Често када се мешају профићи и натуршчици то се јако осети и не иде. Јер, чује се да је говор професионалних глумаца мало другачији, у неким стварим скужите да ти људи не говоре истим језиком. Оним глумцима који на филму у то могу да се уклопе то је велики плус, јер успевају да остану природни и да изгледају као обични људи. С тим у вези, моја професионална одлука је да сам хтела и успела да останем аматер, што може да има својих добрих, али и лоших страна. Врло тешко понављам ствари, а кажу то је одлика аматера. Професионалац зна нешто да понови, а ја скоро ништа не понављам исто, увек радим изнова. То је моја и мана и велики квалитет. Ако дођете да ме гледате у позоришту, наравно, да ћу поновити, изговорити исти текст по богу драгом, али негде у мени изнутра увек радим изнова, никада не понављам оно што је било јуче. Мени је глума зато јако тешка, јер сваки пут поново морам да пронађем ту лакоћу. Увек, без обзира да ли имам или немам трему, имам осећај да нешто што већ играм, играм први пут. Људи који ме воле сматрају то мојим квалитетом. Тако ми је редитељ Јуре Павловић рекао да сам једна од ретких глумица које на платну могу изгледати и као натуршчик.
Шта је онда глума за вас, у том узимању од живота и давању живота?
- Мени је заправо глума помогла да уопште преживим. А онда сам ипак морала пронаћи живот који није глума, да бих уопште могла остати у глуми. Да сам само била у глуми вероватно бих завршила на психијатрији, што би се десило да нисам створила породицу, а њу никада не бих створила да се нисам некако скупила, етаблирала и створила своје место кроз глуму. Глума ми је све то дала, иначе, вероватно бих конобарисала негде на загребачкој периферији.
Како вам се чини рад са редитељима дебитантима?
- Доста сам радила са дебитантима. Радила сам и са Звонимиром Јурићем на његовом првом филму, са Машом Нешковић у Београду, ево, са Јуретом Павловићем, пре са Ханом Јушић. Уствари, дебитанти глумцу често дају велику прилику. Добра ствар са дебитантима је и да имају велику амбицију да се докажу. Међутим, на њима је и велики притисак, под великим су оптерећењем – пуно тога желе да ставе у филм, па могу бити и пренапети због тог страха и одговорности. То је јако тешка ситуација када радите први филм. Мислим да је увек лепо радити са новим и младим људима, добра је ту и та размена искустава. Имала сам ситуацију и када смо сви били дебитанти, баш са Звонимиром Јурићем. Било је доста зезнуто, али опет и предивно, нешто што се памти за цео живот.
Филм и позориште, и, на првом месту породица. Како све то постижете?
За мене се заправо, када је посао у питању, ништа од тога не дешава у исто време. Када гледате тај мој глумачки живот помислите Исусе боже, па та жена игра шест представа, снима два филам, води приватну школу и има троје деце. Па како, јел се ти клонираш? Заправо, свака од тих ствари има неко своје време када се догоди. Наравно има периода када се ствари преклопе и када зна бити јако, јако напорно, али ти периоди никада не трају дуго – месец - два неке луднице и онда долази растерећење, све се доведе у ред. То је супер ствар у нашем послу.
Првакиња ХНК у Загребу Дариа Лоренци Флац је остварила велики број запажених улога, радећи са истакнутим редитељима као што су Александар Поповски, Паоло Мађели, Бобо Јелчић и многи други. Учествовала је у многобројним телевизијским, радијским и филмским пројектима. Остварила је запажене улоге на филмовима „Онај који ће остати непримјећен“ Звонимира Јурића, “Нека остане међу нама” Рајка Грлића, “Иза стакла” Зринка Огресте, “Тешко је бити фин” Срђана Вулетића, „Метастазе” и “Агапе” Бранка Шмита, “Не гледај ми у тањир” Хане Јушић, “Асиметрија” Маше Нешковић...Добитница је великог броја награда и признања међу којима су Златна Арена за улогу Мирјане у филму “Опрости за кунг-фу” 2004. Огњена Свиличића и награде “Мила Димитријевић” за главну улогу у представи “Нора” Хенрика Ибзена у режији Саше Божића, 2014.
В. Црњански
