Награда ми је изузетно значајна из више разлога. Један од њих је што се догађа у овом дивном филмском граду који је Емир саградио, где други у своје време не би ни прошли, а ово је признање за мој рад више од 50 година. Посебно ми је драга, јер је од мог дугогодишњег пријатеља Емира Кустурице с којим сам доста радио и обавезује ме да и даље радимо, ако је икако могуће да претекнем и будем жив, а то се морам потруди, казао је Ковачевић.
Он је навео да се, гледајући омаж себи на Кустендорфу - кратке инсерте из филмова за које је писао сценарио, зачудио колико је у тим филмовима рата.
Фатазмагорија којом смо се бавили, нарочито у “Андерграунду”, више није на нивоу маште, већ све више личи на документарни филм. Оно што смо радили као метафору постаје све више реалност, рекао је Ковачевић.
На питање Танјуга да ли му стварност и даље даје довољно материјала за писања, Ковачевић је казао да се “стварност данас убрзава и добија апокалиптичан смер, да га данашњи трагични догађаји подсећају на сцене из филмова које је радио и на почетке Првог и Другог светског рата”.
Човек мора бити оптимиста, а у овим временима је то много тешко. Треба вера и човек мора да моли Бога да све што се догађа не буде опет повод за неке нове трагичне приче и трагичне филмове. Не знам шта се догађа са људима и са историјом, да нико ништа никад није научио, а историја служи као књига да се прочита и заборави, што је трагично, навео је Ковачевић.
Он је рекао да је требало да научимо, пре свега, да се проблеми могу решавати без насиља и да би нове генерације требало научити да је мир лепши од било ког рата.
Врло мали број људи на планети је власник наше судбине. Застрашујуће је да 20, 30 људи на највишим позицијама може да нанесе страшно зло планети, а сви ми остали, нас осам милијарди, молимо Бога да они устану расположени једног дана који би могао да буде катастрофалан, рекао је Ковачевић.
Он је подсетио да у историји ратова постоје кратки периоди мира и тад се смишља ново оружје, да рат има 1.000 мотива, а један од најстрашнијих је неконтролисана власт појединаца.
Ми смо се у Србији науживали ратова. Само у 20. веку сведоци смо два светска рата, три балканска и овај што су нас чаштили па гађали - да не заборавимо 20. век... је ли то није било довољно, запитао је Ковачевић.
Он је додао и да је уметност врло често једна врста лепог сећања.
Апсурдно је што се после рата пишу романи и снимају филмови, а то не читају нити гледају они који су већ спремни за рат, незаинтересовани или су врло често неписмени, казао је Ковачевић.
Он се зачудио колико у његовим ранијим сценаријима и инсертима из филмова има енергије, сукоба, али и љубави и мржње.
Људи на пећинским сликама у слободно време лове једни друге, то је било пре 40.000 година. Људи се у суштини нису променили, закључио је Ковачевић.
Он је казао и да тренутно пише приче које га подсећају на догађаје и пријатеље којих одавно нема, са којима је радио и да не бих волео да се забораве.
