Па опет, ако ово остварење гледамо једнолинеарно или дводимензионално, као што то чини већина француске критике, осудићемо га да је пун клишеа и „већ виђеног”, а при томе чак и досадан. Интелигентију осуду филму изрећиће Пјер Мережковски, савремени авангардни редитељ чије смо филмове недавно гледали у Новом Саду и Београду, који је филм назвао «суштински аутобиографском причом редитеља», иначе сина славног Косте Гавраса; несумњиво да се млади синеаста, коме је ово први редитељски филм, нагледао мафије и мафијашког понашања у свету у коме сурова филмска индустрија подразумева и свет дроге, насиља, а богами и правих убистава. Стога од првог кадра овог филма присуствујемо неописиво суровом насиљу.
Па ипак, званични критичар листа «Либерасион» Маркос Узал види филм као гангстерску комедију у којој све вињете, односном делови сценарија неодољиво подсећају на дела америчких редитеља, пре свих Скорсезеа, Тарантина и Де Палме, али у лошој изведби. Каже да се осећао као да гледа лоше замишљени «Скарфејс» – јер основа приче филма се фокусира на малог дилера наркотика који покушава да постане званични «човек за дрогу», илити такозвана «прва рука» извесног Мистер Фриза из Магреба – «али са тежином и склоношћу за врхунски лоповлук који само постоји код нас (у Француској)». Међутим, пре ће бити да управо у томе лежи сва драж овога филма. «Свет» овде је нечији, углавном француски, ближе магребски, и пажљивијем оку гледаоца неће измаћи и велики део друштвено-политичке критике којом је обележено Гаврасово остварење. Дете које је главни трафикант дроге магребшког је порекла, потомак једне од оних обесправљених северноафричких породица које су након револуције у Алжиру, Тунису или већ где је ступила француска чизма, завршиле у Француској. Али у новој постојбини, која им никада није пружила праву руку, ови потомци имају могућност само да живе у гету, у на брзину, посебно за њих склепаним монолитним «ситеима», где су ишли у лоше школе, и где француски никада нису довољно научили да би добили пристојне послове, а и да јесу - због боје коже и презимена нико им у старој Француској заправо и не би дао неки посао бољи од продаје наркотика.
Редитеља нападају да је пре био саркастичан, јер Дилерову мајку, фундаменталисткињу или религиозну «овцу» одлично портретише Изабела Ађани, пореклом такође Тунижанка, која, обучена у бурку испод које носи луксузну одећу, пљачка банке и даје прецизна упутства своме сину како да избегава, како закон, тако и мафијашке противнике, да би на крају, као «мозак операције», и сама била убијена. Гавраса јуниора оптужују и да је у овом филму не само нанизао клишее гангстерског филма и обележја потрошачке епохе, већ и да је сувише клизио по површини. Но, то генерално не мора бити лоше, јер како се другачије изборити, макар и на тренутак, са тако тешким темама као што је време пост-тероризма у Француској, владавине бурки и Арманија, и отровних испарења потрошачког, вулгарног менталитета, при чему се прст упире у пост-колонијалне земље, али занемарује простор где вулгарност и кич расту, Запад за оји су синоним управо Француска, или Немачка и Велика Британија.
И премда се Ромен Гаврас бори са овим новонасталим кодексима и семантичким културним знаковима и значењима у свом француском, домаћем студију, та његова борба истим оним оружјем које налазимо и код његовог вулгарног противника, није ни мала а ни неуспешна: на доста деликатан начин (третирајући феномен грубости и насиља исто тако грубим и насилним филмским методом током снимања), млади Гаврас завршава свој први филм. У њему деца убијају своје родитеље, што се често и догађа у свету нарко-трафиканата, у свету филмске индустрије такође где Софија симболично убија свог премоћног оца Кополу да би се изборила за сопствено место под сунцем, а очигледно се и Ромен, барем филмски, обрачунава са својим преславним оцем Костом, да би био у могућности да се без наследног терета бави седмом уметношћу.
Нина Живанчевић
