Овога пута, због тога што се породица Срдић суочава с новим изазовима и невољама не би ли очували свој оригинални начин живота и опстанак заједничког спортског терена након краха фудбалских амбиција у првој сезони, Мита Блеф наћи ће се на другачијем теретну, открива за „Дневник” глумац Милан Колак.
– Ова сезона, за разлику од прве, биће по мом мишљењу, узбудљивија, јер се прича сада шири на доста страна. Ликови који су можда запостављени у прошлој сезони добиће своје тренутке. Ствари ће у другој сезони морати мало да се промене будући да тај наш фудбалски није био тако успешан. Отац ове породице - Ика Срдић, којег тумачи Лазар Ристовски, има нека нова решења за синове и шаље их на различите стране, да допринесу финансијски. Такорећи, распродаје их, не би ли од својих синова коначно имао неку корист (смех). И синови и снаје те породице иду у разна занимања. По мом стајлингу можете да закључите да ће се Мита Блеф бавити неким криминалним радњама. Е, сад, колико ће бити успешан у томе то ћемо видети, али знам да ће бити смешно. Бар је мени било (смех). Не одвајамо се од фудбала ни овога пута. У добром делу серије фудбал јесте примарна тема, али се то касније мења. Имам утисак да породица Срдић, шта год да покуша да направи, буде неуспешно. То је терет који носе – открива у разговору за наш лист глумац Милан Колак.
Да ли нам та породица враћа и веру у обичног човека, његове снове и неодустајање упркос тмурним вестима и свему што нас у последње време „напада”?
– Да, то је супер питање! То је управо судбина једног, рецимо, малог човека, кога у великој мери код нас има и којег можемо да препознамо. И аутсајдер може да постигне нешто у свом животу. Аустајдер који није одустао одмах, него се и даље нада и има веру да он тако мали може да допринесе нечему. Таква је и ова породица којој ништа не иде, која кубури и са финансијама и са срећом, стално има неке проблеме, али та њихова вера и нада да ће ипак можда сутра нешто боље урадити је лајтмотив ове серије и провлачи се до краја. Мислим да је баш због тога и занимљива гледаоцима.
Како ви у овом, можда не тако лепим тренутку за човечанство, истрајавате са својим сновима и надањима?
– Ја сам увек оптимиста и хвала Богу што је тако, мада не знам да ли сам то сам одлучио или ми је дато. Гледам да ако нешто човек може да промени то увек буде начин на који посматра ствари и гледа на овај свет. Сад ми је пало на памет да је Никола Тесла једном приликом рекао да му је страшно узбудљиво када има неки проблем, јер тај процес смишљања и решавања неке нелагоде су му нека врста играња. Не поредим се са Теслом ни у ком погледу, али занимљиво је да тако посматрам живот - надати се, веровати и сваки проблем схватити као још један задатак који треба да се уради.
Младог глумца Милана Колака донедавно смо гледали у серијама „Убице мог оца” и „Јужни ветар: На граници”, а ускоро ћемо га видети и у новој сезони серије „Ургентни центар”. Ипак, како каже, сада се више посветио позоришту па га, након снимања друге сезоне серије „Дрим тим” очекују нови процеси. Између осталог, гостоваће и у Новом Саду 21. маја у Српском народном позоришту с представом „Идиот” у режији Ивице Буљана.
– Тај комад говори о једној важној теми. Обожавам Достојевског. Ако бих морао да бирам једног писца којим бих се бавио у позоришту то би био он. Прекопотребан, а данас можда и неопходан. Почели смо овај интервју о неким данашњим временима и околностима, а, ето, можда је Достојевски трачак светлости и усмерење ка неком путу – закључио је Колак.
Колико је важно да се на самом сету осети пријатељска атмосфера и да цела екипа ради као „дрим тим”? Да ли је онда лакше да се дочара једна овако оптимистична прича какву има ова серија?
– То је најважније! Има и случајева када нису сви баш у добрим односима. Сетимо се само Павла Вуисића и Миодрага Петровића Чкаље који нису разговарали, а направили су сјајне улоге у „Камионyијама” и невероватну ствар. Ипак, мени је стварно веома важно да могу да функционишем са екипом. Долазим на посао да се осећам добро јер тада могу нешто и да стварам. И учили су нас да се, када се долази на сет или позориште, све оставља испред врата и да се кроз њих прође са неком лепом енергијом, јер се тако рађају лепше ствари. Ми овде јесмо породица, знамо се већ две сезоне. Када у сцени имате 20 људи онда нема простора за неки индивидуализам, јер сви смо заједно и тако се и опходимо једни према другима. Тимски рад је најважнији.
У филму „Тома” дочарали сте нам Новицу Здравковића, а хоће ли у серији која се припрема и ускоро треба да се емитује на малим екранима, приказати његов живот у нешто широј радњи?
– Хоће, прича се свакако шири. Још људи који су били део његовог стварног живота се појављују и у серији. Добијају неку посебну призму, јер Тома Здравковић без тих људи није то што заправо јесте. Они сви чине његов свет и његов однос према тим људима чини његову личност. Серија се шири у највећој мери кроз приче о Томиним женама. Причајући са, сад већ покојним Новицом Здравковићем, дотакао сам се и тога. Сазнао сам да је он био, на чудан начин, иако му је био млађи брат, његов саветник у љубавном животу и проблему. Говорио ми је да је Тома знао да након неких раскида лежи у кревету и по десет дана и да пије. Толико му је то болна тачка била. Новица је био ту да смири свог старијег брата. Био му је глас разума. Биће још сцена у Томином односу са Новицом и ја једва чекам то да видим.
Да ли вам је Новица управо био главни извор информација при изградњи његовог лика и проницању у суштину Томе Здравковића?
– Јесте. Када сам снимао серију „Ургентни центар” упознао сам његову жену Јелену Здравковић која је костимографкиња. Када су ме звали на кастинг за „Тому” она је била одушевљена и дала ми је Новицин број. Тако сам и дошао до њега, чули смо се, најпре, а онда и попили кафу и нисам био сигуран шта ћу све да га питам. Како је разговор текао постављао сам му питања о Томи и њиховом односу. Он је човек причао два сата, цео живот је тада прошао у том нашем разговору који је баш био емотиван. Он је и са ауторима филма сарађивао на сценарију. Знате, када има много људи који су познавали особу о којој филм говори онда би свако нешто да вам каже па би та прича отишла на хиљаду страну, а они су изабрали, можда и најлогичнију страну - брата који је прошао доста тога са њим.
Врло млади сте добили прилику да стекнете велику популарност кроз улогу у филму„ Краљ Петар”. Како једно младо биће, које тако амбициозним пројектом улази на сцену већ искаљених уметника, дочека тај филмски свет?
– За мене је то био један од пресудних тренутака у мојој филмској каријери. Прича о Првом светском рату и судбини нашег народа ми је невероватна. Мој чукундеда је прешао Албанију, пробио Солунски фронт и вратио се кући са споменицом, то је понос моје породице. Невероватном енергијом приступио сам том снимању, страшно сам био узбуђен, нисам стизао ни да обраћам пажњу на неке ствари. Било ми је важно да кроз неки поштен рад допринесем и захвалим се тим људима који су то прошли. Што се тиче колега, било је то прелепо искуство за мене и стварно сам захвалан овој продукцији, Лазару и Петру Ристовском на сјајној сарадњи, која се сада и наставила. Сад се већ познајемо, знамо како ко размишља, за шта је ко предодређен.
Владимир Бијелић
фото: Слободан Шушњевић
