МОМЧИЛО ОТАШЕВИЋ, ГЛУМАЦ Привилегија је бити звезда у региону

Глумац Момчило Оташевић важи за једног од најпопуларнијих младих уметника на овим просторима, који је захваљујући свом таленту постао регионална глумачка звезда.
2
Фото: Приватна архива

Улога у серији „Будва на пјену од мора“ донела му је препознатљивост, а филм „Лед“ самопоуздање и охрабрење за даљи рад. Како је једном приликом рекао, када је кренуо на пут ка уметности у глави је са собом понео кључне ствари којима су га родитељи научили, а у срцу велику љубав коју су му поклонили његови најдражи. На то, као и на занат који је понео у рукама изашавши са Факултета драмских уметности у Цетињу, и данас се ослања. Радећи на неколико фронтова овај млади глумац није стајао са радом још од дебитовања на великом платну, а сваке године изнедри неколико нових улога како у позоришту и на филму, тако и у серијама, у којима га често гледамо.

Последња у низу његових улога, лик Бошка Стевановића у серији „Бележница професора Мишковића“, која је снимљена у продукцији „Телекома Србија”, Радио-телевизије Србије и Кошутњак филма, открила нам је нови угао његовог глумачког дара. Момчило у овој серији, која се емитује викендом на Суперстар ТВ од 21 сат, тумачи новинара који се отиснуо по Србији не би ли открио тајну коју крије бележница у којој су сачувани записи професора Мишковића, који откривају натприродне појаве и бројне мистерије које су се одиграле у прошлости.

– Бошко је новинар који није задовољан својим послом, темама којима се бави, местом на којем је и онда се коначно деси нешто случајно, наизглед по казни, а то је бележница и цело истраживање у вези са њом. То га охрабри, да му крила и, чини ми се сад кад сам почео да гледам серију, некако да му је до новинарства стало кад о нечему може отворено да разговара. Чим није отворено Бошко постаје више од новинара јер га нешто веће вуче да сазна о чему се ради, да дође до истине. Ова улога ми је била веома занимљива и атрактивна. Било ми је, жаргонски речено, фора да се опробам као новинар, да будем с друге стране и испитујем (смех) – рекао је глумац Момчило Оташевић на почетку разговора за Дневников ТВ магазин.  

С друге стране било је несвакидашње и да се нађете у потпуно новом жанру, будући да је серија дефинитивно у домаћој продукцији померила границе у жанровском смислу. Колико је вама било интересантно да радите нешто што називају „супернатурал” и да снимате сцене у којима ће се специјални ефекти видети тек после монтирања?

– Имао сам неколико таквих сцена и ситуација. Нама је занатски то другачије, али глума је глума, тако да било је и захтевно и занимљиво пробати то све. Мада захтевно је снимати и ове сцене које су наизглед нормалне и прожети кроз њих неке детаље, неке знакове, ситнице које ће се после повезивати. Чини ми се да је тако цела серија конципирана - да нешто гледамо и онда за епизоду или две откријемо шта се заправо ту догодило. У серији је неколико прича које се прожимају, преплићу, уско су повезане, али не на први поглед. И онда је требало то све распетљати.

А како се вама, као некоме ко воли да гледа серије приватно,  допада то освежење у жанровском смислу? 

– Веома ми је занимљиво. Нисам сумњао ниједног тренутка јер кад сам прочитао сценарио и видео о каквом се жанру ради и кад сам сазнао да ће то режирати Мирослав Лекић није било бојазни. Знао сам да је то жанр који њега занима па ће самим тим и бити добро. Мени је само стало да му верујем и да испуним његова очекивања. Тако да једва чекам даље да видим и ја како ће изгледати епизоде, а надам се и другој сезони. 

Колико су заправо натприродно и легенде које су у првом плану у овој серији део реалности на овим просторима и мислите ли да баш због тога ова серија и интригира толико гледалиште?

– Неке ствари јесу, колико сам схватио, приказане из неких записа, из догађаја који су на ивици с натприродним и с нечим необјашњивим. Неки моменти из серије су се заиста и догађали. Рецимо, када смо снимали сцене у Кладову и када смо спомињали шта и како снимамо, локални рибари који су се ту нашли и људи који су нам помагали око сета су и сами коментарисали сценарио и повезивали причу са неким стварним ликовима из тог краја, нешто наслућивали и то је било необично.

А да ли ви верујете у натприродно?

– Нисам неко ко верује у такве ствари, али волим да поверујем кад снимам и када гледам серију. Мислим да тај жанр не мораш да волиш да би ти било занимљиво. Не ради се о томе да некога треба да убедиш да ли постоји нешто или не, него: ево ти па ти сад маштај даље!  

Свака епизода остаје мистерија и до краја нам не открива тајну бележнице. Да ли је суштина ове серије управо у недостатку истине? 

– Мислим, између осталог, и да јесте тако. То су ти тзв. cliffhanger-и, када епизода остане да виси, да те заинтересује и да се изнервираш што је крај епизоде, јер си таман добио нешто на кашичицу. Мислим да је то дефинитивно добро и да је врхунски искориштено у овој серији. Мислим да су такође и неки лажни трагови или наизглед обичне сцене такође велико богатство јер се све стално кружно догађа и испреплетено је тако да добијемо једну информацију, па другу пред крај епизоде, па у трећој епизоди знамо целу причу о тој одређеној информацији. Те интриге много доприносе за драматичност и крајњи исход серије.

Ових дана снимате и другу сезону серије „Клан”. Како сте се снашли у крими драми, у каквима вас до сада нисмо гледали, и каква је заправо ваша улога?

– Засад сам имао мало дана снимања, па не знам још увек како сам се снашао, али знам да ми је било феноменално. Атмосфера за рад је опуштена, креативна, имао сам и слободу, можда и већу него иначе у послу,  тако да било ми је јако лепо, а надам се да ће и резултат бити такав. Ја сам гост у једној епизоди. Не играм криминалца, вероватно је мој лик неко ко је на ивици, односно, ко има легалан посао, али мало кокетира са криминалом. Могу да откријем само толико да ћу бити разбијен. Мало су ме тукли (смех).

У неким прошлим временима није било неуобичајено да имамо праве регионалне глумачке звезде. Данас је то другачије, али ипак, ви сте пример да је то и те како могуће. Да ли је данас привилегија бити успешан и тражен у читавом региону?

– Дефинитивно јесте. Маштао сам о томе као млађи јер нас језик не спутава у томе. Ово је једно велико говорно подручје које се добро разуме, а опет, и тако мало је превелико тржиште да бих се стационирао само на једном месту. Мислим да је ово један већи простор на којем могу да дам све од себе и, ево, да глумим и на екавици и ијекавици. Мене то испуњава, бавим се својим послом, а идеална је ситуација да могу да радим у неколико земаља. То је за пожелети. Годинама сам се трудио свуда да све стижем и чини ми се да је то сад почело и те како да ми се враћа.

У Хрватској већ неколико година снимате сапунице. Иако садржај тих серија појединци генерално оспоравају, многи глумци тврде да сапунице нису нимало једноставне за снимање. Шта сте ви научили радећи на њима и колико су вас изградиле као глумца?

– Научио сам чуда! Ево да наведем податак да сам снимио више од 1.000 епизода серија. Нека сам имао пет сцена по епизоди то је 5.000 сцена. Ако преведемо, ја сам тренирао глуму кроз 1.000 епизода и само сам талентованији, бржи, спремнији и бољи. Успут сам стизао свашта нешто и није прошла ниједна година од како сам почео да се бавим глумом, а да нисам уз снимања радио представу или филм. Увек сам успевао да уклопим још понешто и да нешто радим за душу, нешто за свој грош, нешто за егзистенцију, нешто зато што морам. И кад све то некако склопим ја сам то склопио како сам склопио и ту сам где сам (смех). И задовољан сам! И имао сам прилично много среће.  

Владимир Бијелић

фото: Приватна архива

 

 

ОКВИР

Рад спасава човека

 

Ви сте већ првом улогом у серији „Будва на пјену од мора“ доживели огромну популарност, али за разлику од неких колега, она вас није појела. Како се један млад човек сачува од полета услед огромних симпатија и похвала?

– Ја сам увек био мишљења да рад спасава човека. Ја сам, у ствари,  ишао из једног пројекта у други, из земље у земљу, да бих што више и што боље радио. Тек са 27 или 28 година сам први пут помислио: „Ух, чекај, па фино си постигао. Ајде, буди мало задовољан сад“! Стално ми је било у мислима да испуним очекивања, да стигнем све своје обавезе које сам преузео, а да опет у томе будем добар толико колико тај дан могу, а дам све од себе. И онда нисам никада размишљао о тој, ајмо рећи слави и популарности. Само сам размишљао како посао на којем тренутно радим урадим што боље и то ме је вероватно и сачувало од било чега другог. И знао сам да ћу кад-тад желети да оснујем породицу и да имам неке друге приоритете.

 

 

EUR/RSD 117.5668
Најновије вести