Користећи прилично осредњу жанровску литературу популарне списатељице омладинских (young adult) романа, прекрајајући различите књиге из њене серије (прва сезона спаја догађаје из две потпуно одвојене књиге) и доста слободно размештајући ликове по мапи фантазијског света, сценариста и главни продуцент Ерик Хеисерер („Arrival“) успео је да направи више него забаван амалгам који је по коначном резултату далеко премашује оригинални материјал.
Могло би се рећи да ова серија пружа праву здраву дозу кемпа; за оне који овакве ствари воле, „Сенка и кост“ нуди најчистију форму ескапизма сасвим компетентне жанровске авантуристичке фантастике, испуњене забавним и привлачним ликовима. Привлачно је и одступање од уобичајених фантазијских клишеа: универзум „Сенки и кости“ смештен је у свет инспирисан царском Русијом 18. и 19. века, пун је словенских утицаја (нарочито у језику), а многе локације инспирисане су осим старом руском, и аустроугарском архитектуром (готово цела серија је снимљена у Будимпешти и околини).
„Сенка и кост“ прати два паралелна заплета и две сасвим различите екипе јунака – прича у чијем фокусу је Алина Старков (Џеси Меи Ли), класична је приповест о одабраној хероини у стилу „Игара глади“ и сличних тинејџ романа. У овом случају, Алина је војна картографкиња која открива да има магијски дар и да поседује до сад само теоретски, митски таленат за призивање светлости. Алинини даљи доживљаји прате њено магијско образовање, где је, као и у „Харију Потеру“ једна од инструкторки и британска глумица Зое Ванамејкер (некадашња мадам Бућкуриш), али и покушаје да се снађе међу ранковима посебне магијске армије којој је додељена.
Са друге стране је група превараната и лопова коју чине „Вране“, тим од троје сарадника и пријатеља од којих је свако оптерећен прећутаном траумом друге врсте, што их, наравно, не спречава да буду најзабавнији део серије. И из визуелног приступа „Сенке и кости“ јасно је и да су аутори били врло свесни шта раде када су направили овако упадљив рез између прича: док се Вране у френетичном и убрзаном заплету крећу кроз свет Кетердама који подсећа на преиндустријски Лондон и учествују у компликованим преварама и крађама, камера која их прати је далеко динамичнија, са краћим резовима и креативном монтажом. Алинина прича, смештена са друге стране „Набора“, са далеко класичнијим, готово бајковитим заплетом, снимана је у исто тако класичним тоталима који откривају широке романтичне пејзаже Равке, са далеко традиционалнијом монтажом. У најбољим тренуцима, ова серија готово је омаж живописним кадровима класичних европских фантазијских стрипова попут „Торгала“, „Тугованке за изгубљеним пустарама“ или чак „Кортоа Малтезеа у Сибиру“, док одлично снимљене борбене сцене евоцирају стилизовану естетику насиља јапанских анима.
Иако на граници са претеривањем у жанровским стереотипима, серија ипак никад не клизи у сасвим јефтину: већи део екипе је у помало стриповски стилизоване ликове унео дозу људскости, па су у исто време и „већи од живота“ и довољно рањиви и уверљиви. У целој сјајној глумачкој екипи нарочито се издваја Бен Барнс (познат по улогама Принца Каспијана и Доријана Греја) који амбивалентног Генерала Киригана гради са готово магичном дозом мрачног шарма и уверљивог ауторитета, штиклирајући врло прецизно сваку познату тачку романтичарских бајроновских јунака, и увек на благој ивици да пређе у намеран и забаван кемп. Невероватан шарм имају и сво троје Врана, а то је свакако потпомогнуто одличном хемијом коју имају као тројка – од хладног и уздржаног Каза (Фреди Картер), преко нехајаног револвераша Џеспера (Кит Јанг) до дирљиво одигране тихе „нинџа“ ратнице Инеж (Амита Суман).
У модерној ери кинематографије оптерећене компјутерски генерисаним ефекатима, комично пребрзим резовима и вртоглавом монтажом, ова серија доноси један често заборављен важан квалитет: чињеница да Кит Јанг заиста изводи сам своје трикове са револвером, или да је Амита Суман заиста грађена као гимнастичарка, и да се тако и креће, додаје потребну дозу уверљивости која све сцене акције чини много занимљивијим, и омогућава им да буду снимљене јасније, и без хистерије визелних помагала. И магија је паметно коришћена да би служила естетици кадрова, а не обрнуто: сцена у којој Алина приказује своју моћ призивања светлости на двору, претвара се у поетизовану визуелну фасцинацију светлошћу, као што поетизовању филмског простора доприносе и чини Кириганове таме која извлачи боје из кадрова, натапајући сцене суморном меланхолијом.
Настасја Писарев
