Соња Ђекић, редитељка: Исток Србије ме је увек привлачио

Бављење документарним филмом за мене, осим професије, представља и нешто врло лично, начин истраживања живота и сам начин живљења, па често теме бирам интуитивно, увек желећи да упознам и освојим неку нову територију, животни и филмски изазов - испричала нам је Соња Ђекић, млада ауторка чији ће документарац „Спелеоноаут - под каменим небом” бити приказан у четвртак у Филмском клубу суботичког Отвореног универзитета у оквиру селекције „Еко докс” 26. фестивала европског филма Палић.
t
Фото: Youtube Printscreen

– Исток Србије ме је јако дуго привлачио, због заборава, скрајнутости, дивље природе и живих, дубоко укорењених легенди. Читала сам разне новинске чланке и претраживала форуме како бих наишла на тему која би резонирала са мном. Села која нестају, напуштени рудник уранијума, бројни трагачи за закопаним благом - све је то звучало привлачно, али знала сам да то није благо за којим трагам. И онда, наиђох готово случајно на свега пар реченица: неки наш човек провео је 15 месеци у пећини код Сврљига, и тиме вишеструко оборио рекорд у пећинском самовању! Тако велики и несвакидашњи подвиг, записан и у Гинисовој књизи, а готово се ништа о њему не зна! Истражујући још мало, открила сам да је Милутин Вељковић за време свог боравка у пећини писао и дневник, који је после и објављен. Грозничаво сам покушавала да дођем до те књиге „Под каменим небом“, знајући да у њој лежи и коначан одговор на питање: да ли је ово мој нови филм. Успела сам некако да нађем један примерак преко огласа, и већ после неколико страница више нисам имала сумњи. Каква идеја, какав лик, какав нови свет, каква воља и храброст, какво искушење и немогућа мисија! И од почетка, велики изазов и за мене: како недостатак догађаја, светлости и покрета пренети у филм?

 Које су поруке и идеје филма са којима може да се повеже човек данашњице, у 2019? Колико је Вељковићев боравак у пећини и његово истраживање данас релевантно?

– Милутин је, између осталог, био и писац-аматер, и у пећини је радио и на једном од својих научно-фантастичних романа. У њему се говори о неопходности насељавања других планета, ради очувања људске врсте. То је питање којим се футуролози данас инитензивно баве. Такође, у годинама након експеримента шира научна јавност код нас, али и у свету, заинтересовала се за постигнуте резултатате. Вођа совјетског свемирског програма космонаут Шаталов јавно је говорио о томе како су Милутинова постигнућа значајан материјал за припремање мисије на Марс, која је данас, тачно пола века од ових дешавања, поново у фокусу. Поред значајних закључака о себи и свом психо-физичком стању у оваквим условима, највеће изненађење представљало је откриће да кокошке могу бити репродуктивне у оваквим условима, уколико им се вештачки услови смена дана и ноћи. Ово би представљао драгоцен извор протеина за дуготрајна путовања у свемиру. 

 На који начин је вама – у строго редитељском смислу – било интересантно да изнесете овакву тему?

– Процес истраживања трајао је дуго и није било лако доћи до података о Милутину. Пробала сам да причам са што више људи, да га упознам што боље и доживим то кроз шта је прошао. Деловало је да постоје разна мишљења и терије о томе ко је Милутин, зашто је био у пећини, зашто је потом нагло отишао у Америку - баш уочи почетка новог експеримента у Боговинској пећини, који је требало да траје чак 2 и по године. Чинило се да ту има материјала и за неки узбудљив трилер, али сам ипак одлучила да се усредсредим на чудесних 463 дана подземног самовања, рекорд који ни до дан данас није оборен. На почетку, деловало је да осим новинских чланака нема много друге архиве. Биле су потребне године да изроне сви материјали из Борбе, Тањуга, Филмских новости, Радио Београда, а онда и Милутинови приватни фото албуми са личним белешкама. И сво ово време, кад год би ми се чинило да сам успела да се приближим Милутину и сазнам неку “коначну” истину о њему, он би узмицао, попут тајне. Кључну ствар за структуру филма представљала је одлука да све сцене у пећини представим повезано, тј. схватила сам да је пресудно да не излазимо из пећине једном кад у њу уђемо, баш како је и Милутин то урадио. С друге стране, било ми је важно да представим контекст тог времена планетарне радозналости, и разне ликове и податке које праве неки шири оквир. Све јунаке који се појављују у првом делу филма повезују две ствари: веза са Милутином и пећинама, као и чињеница да су и они сами истраживачи, буде машту и позивају на авантуру.

 Како сте бирали саговорнике, попут стрип аутора Зографа, који су из свог угла причали о Вељковићу и његовој мисији?

– Прича о Милутину инспирисала је Зографа још у периоду раног детињства, па је тад кренуо да исцртава свој посебан пећински свет. Арсеније Јовановић пловио је преко 5 мора у гуменом чамцу у истом тренутку када је Милутин самовао у пећини, а људи ходали по Месецу; новински наслови о свим овим догађајима налазе се на истим новинским странама. Срећко Чурчић је биолог који самоиницијативно спроводи експедиције по пећинама Србије, и захваљујући Милутиновом боравку у пећини Самар дошао је до занимљивих научних открића. Коначно, Милутинов син Александар већи део свог живота проводи пролазећи неутабаним стазама - он је офф-роад водич, али суштински и сам истраживач и путник у непознато. Све је у овом филму споља и унутра - наука и мистерија, одлазак на Месец и у уторбу Земље, радити за човечанство и бити сам, живот у пећини - кроз визуру медија и интимне дневниче белешке Милутина, па тако и сама форма филма прати ову супротстављеност: концентрични кругови приче се сужавају и приближавају јунаку (који је и даље) у пећини, а ми тонемо све дубље у нутрину.

 Колико је у данашњем свету важно бавити се свемиром и уопште узев нечим што превазилази скучене индивидуалне преокупације, у времену када је „центар универзума“ смартфон и друштвене мреже?

– Насељавање других планета, нарочито у тренутку кад се исцрпљујују биолошки ресурси, кључно је питање. Пример невероватног одрицања зарад вишег циља драгоцен је у доба себичног усмерења на себе. Међутим, морам признати да је моје интересовање за ову причу потекло најпре из осећаја повезаности са Милутином, из дивљења невероватној вољи, машти и снази потребној да се овако нешто изведе, а онда и као излазак на црту модерном начину живота. Ево прилике да се са странпутице презасићених чула вратимо на почетак, у нулту зону - без сензација! Кога ту откривамо, можда није ни лепо ни пријатно сазнање, али је свакако узбудљиво. Милутин је открио да може преобликовати себе до чудесних граница, које су и њега самог плашиле - какво је то биће које ствара? Да ли ће моћи да се врати на старо? Данас би се ретко ко одрекао стечене зоне комфора, макар и на кратко, па каква год да је цена. Барбарогеније Милутин, космонаут подземља, баца рукавицу у лице човеку млаке воље и времену без напора и смисла!  

Н. Марковић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести