Времеплов на Фестивалу европског филма Палић: Луде године

СУБОТИЦА: Три филма, три времена, три различите перспективе, погледа на свет. А онда још низ кратких остварења. Фестивал европског филма Палић има тај потенцијал кад би се гледалац и клонирао, било би му тешко да види све. Можда је и то прича за неке наредне епохе?
p
Фото: Promo

Елем, “Затрти Франка” Габора Фабрициуса приказује почетак осамдесетих у Будимпешти, живот иза гвоздене завесе, како се називао свет подељен, па, по много чему као и данас, на наше и њихове. На капиталисте и комунисте, Амере и Русе.

Франк је панк-рокер чије песме узбуњују духове лојалне синтагми “ћути и ради”. Иако му нуде исељење у Њујорк, он не бежи, него наставља да режи, а пас који уједа ипак ће бити режим. Затворен у лудницу, а не у затвор, што филм чини необичним у односу на традицију цензуре и обрачуна са политичким неистомишљеницима оног доба, Фабрициус сугерише да је слика друштва управо ту - у производњи лудила, како је то луцидно тврдио Томас Сас у својим књигама о нормалности.

“Затрти Франка” рађен у црно-белој техници, омаж је једном времену, ода једном бунтовничком покрету, музици, гласу младости. Готово све време у крупном плану, нагласак је и на упечатљивом лицу и глуми Бењамина Фукса као Франка, а заправо на драматургији стања свести и духа тог времена. Сенке, забачени ћошкови, мрачни клубови, психијатријске собе, рапидно монтирани кадрови, преносе атмосферу збуњености, неповезаности, осујећености и немогућности успостављања иоле квалитетног, отвореног односа људи једих према другим.


Надолазећи талас

Посебан део програма на Фестивалу европског филма Палић, филмови кратког метра, такође заслужују пуну пажњу, иако су на маргинама пребогатог садржаја. Након одгледане неколицине - “Леополска ноћ” Никона Романченка из Украјине, “Сејач звезда” Луиса Патиња из Шпаније, “Прво ради, па се играј” Бренде Лиен из Велике Британије, “Сестре” Кукле из Словеније - утисак је да и те како вреде и да ће врло брзо постати неки од носилаца фестивалских репертоара, чак и награда.

Разноврсни и мајсторски снимљени, првенствено са снажном идејом и енергијом надолазећих естетика, поручују да ћемо тек гледати филмове о новом поимању младости, смрти, рада и друштва.


“Веселе деведесете” Лоренца Д’Амика де Карваља из Италије насловом подсећа на невеселе деведесете у бившој Југославији, мада се и оне сад глорификују у погледу забаве, тачније параде шунда и кича која је тад надрастала ратове и социјалне, политичке проблеме. Де Карваљо кроз романтичну комедију - приказ летовања једне породице - приказује почетке распада исте као брачне институције, односа родитеља и деце, али и зачетке једне нове ангажованости на пољу екологије, друштвене и економске свести у пољу отпора према неолибералном, експлоататорском капитализму... Све оно што смо пропустили да гледамо овде, а тако нам много фали.

Никола је слика и прилика Берлусконија на почетку своје моћи. Николин камп “Бела Италиjа” парафраза имена Берлусконијеве странке “Форца Италиjа” и њене скривене политике - отети сиромашнима и обогатити богате. Наша породица долази из Рима и заједно са другима, из различитих регија Италије, заточеник је, али и бунтовни корисник Николиних услуга, што је опет згодна метафора. Фан фект филма је Светско првенство у фудбалу 1994. које се одвија у позадини приче, првенство на којем је Бађо промашио пенал у финалу против Бразила, баш као што ће огроман талас потопити визију “Бела Италиjа”.

Ако се то може назвати додатом вредношћу, “Веселе деведесете” су и верна реминисценција тадашње естетике, углавном телевизијских серија које су, за разлику од овог филма, на идејном плану углавном биле потпуно празне. Права летња посластица!

Специјална пројекција “Тикток за почетнике” у продукцији Синема архипелаго довела је публику Фестивала европског филма Палић на руб новог доба. Како је то сликовито описала Данијела Хаволинен, косценаристкиња “Девојачког филма” о којем је више речи овде било пре неколико дана, многи од нас могу бити срећни што су одрастали у време када није било интернета и друшвтених мрежа. Међутим, нова друштвена стварност намеће нове облике комуникације и, колико год били искључиви у оценама, није све црно-бело, добро или лоше.

“Тикток за почетнике” приказује сцену Источне Европе са једне од друштвених мрежа чији су корисници претежно јако млади људи. Чуо сам за шалу да је Тикток једина ствар забрањена за пунолетне. На њој, и поред гомиле непотребног садржаја, тајм енд мајнд конзјуминг, у филму се заиста могло видети како има смисла то што млади раде. Промишљено, критички, духовито, приказују се видео клипови који монтирани “руком” чине свашта нешто од збиље. Изврћу је руглу, пажљивом политичком коментару, чистој забави, а често и документаристичком приказу пуном емотивног набоја. Not art?

Игор Бурић

EUR/RSD 117.2860
Најновије вести