„Глумица је Медеју одиграла аутентично и посвећено, а својим је раскошним гласом дала надасве нежну и узбудљиву боју овој представи“. Тако глумећи, заслужи се једна интернационална награда, након многих одиграних ликова у представама Позоришта младих, и на дечјој и на драмској сцени.
Деца су је гледала у низу представа, међу њима су многе луткарске, а на драмској је део глумачког ансамбла представа “Тре сореле”, и “Ревизора”, ако се помињу неке, само тренутно актуелне на репертоару. Представа “Метаморфозе” јесте луткарска, али упућена на одраслу публику, јер обрађује антички мит о Јасону и Медеји, који редитељ Саша Латиновић обрађује на посебан начин, у овој својој докторској дисертацији, користећи најосновнија средства као што су глас, или канап. Како је то глумачки одрађено, најбоље говори цитирано образложење награде Марији Радованов.
Како је уопште у Бугарској примљена представа „Метаморфозе“?
- Људи су јако желели да је виде. Ми смо означили неки простор предвиђен за публику, јер смо је играли на сцени, и с ограниченим бројем људи, па су нас онда питали, пошто је јако пуно људи желело да је види, да ли могу икако да седе још и на балкону, преко простора за класично седење, и да је гледају одатле. Ми смо, наравно, рекли, ако њима не смета, не смета ни нама, тако да је прелепо било и то интересовање. Тамо имате гомилу студентарије на фестивалу, сви студенти луткарства из Софије, иду на све представе, и баш је био гужвањац, и добра атмосфера. Имам утисак да су јако добро прихватили представу. Ова представа јесте заправо некако баш за позоришне сладокусце, за луткарске сладокусце.
Заправо, нама се чини да је необична представа у којој играмо, али у тој читавој констелацији, у којој смо ми гледали неке представе које су, па могу да кажем експерименталне, она више није била тако необична. Ми смо се јако бојали, и овде имамо тај проблем, јер мислимо да људима, чак и онима којима је познат тај мит, није тачно јасно од сцене до сцене шта се дешава, а овде смо стекли утисак, гледајући друге представе, да заправо то није пресудно, јер је све на нивоу асоцијација. Ви видите неке људе који су се нечега играли, нешто су покушавали да створе, ни из чега су неку причу имали. То су врло концептуалне представе, тако да је испало да наше „Метаморфозе“ у читавој тој констелацији нису баш толико експерименталне, колико нама делују.
То јесте познат фестивал, и Бугари су познати по луткарству, тако да све то има посебну тежину, па и та награда. Обично се каже да награде нису много важне, људи нерадо то признају, мада није јасно зашто. Оне морају бити стумулација, не зна се коме нису. Али, занимљиво би било чути да ли вам је она, кад сте се вратили, донела неку промену, другачију визуру, или се можда изменила перцепција других људи у односу на вас?
- То јесте нешто што ће добро стајати у мојој биографији, јако добро звучи, лепо ради и за мој его, и мени прија та пажња. Ко каже да му то не прија, лаже, наравно. То је као да нешто радите и радите, и онда вам неко климне главом на то, и каже: Добро је. То врло значи, и врло је битно за моје самопоуздање у мом даљем раду. Искрено, нисам је очекивала, зато што та улога заправо није луткарска у класичном смислу. То је улога у којој сам ја жива сама на сцени, и у комуникацији с објектима који оживљавају. Ја не анимирам лутку, нити објекте. У ужем смислу, то није луткарска улога, зато је и нисам очекивала. Али је чињеница да су награде, између осталог, ствар тренутка. Чињеница је и да ми јако прија, зато што сам тамо видела врло веште луткаре, умешне глумце. Све то кад видите, мало је застрашујуће, и кад међу свему томе добијете награду, јако је лепо. Али, то јесте ствар тренутка, то јесте ствар нечијег укуса, неког ко је седео у том жирију, и реалност јесте да ће та фама око тога трајати још пар недеља, и сви ћемо то заборавити.
Некако се исто чини, не умањујући ваш допринос, да је то и признање самој представи?
- Ми смо на државним луткарским сусретима добили награду за колективну игру, што је јако лепа награда. Представе које добију ту награду су увек некако добре. Добили смо награду и за режију, као и за сценску музику коју изводимо уживо, и за сценографију. Бојим се да се мало превише чувамо тих експеримената, јер, нажалост, ми луткарство и даље доживљавамо као позориште за децу, а толико могућности пружа. Јако се чувамо тих експеримената, мислећи да све мора да буде као за децу, а луткарство толико пружа могућности. Треба се играти тиме.
Чланица сте Позоришта младих од самог почетка вашег бављења глумом. Често се дешава да млади глумци управо ту почну да глуме. Да ли је то ствар опредељења, јер хоће да глуме у позоришту за децу и да раде с луткама? Или је некима можда то била прва, успутна станица, али су ипак остали зато што им се допало?
- Мислим да се тако углавном код нас дешава. Мени се луткарство десило. Ја сам после академије играла у представи „Зверињак“ у Српском народном позоришту, а онда ме је редитељка Емилија Мрдаковић звала да радимо представу у Позоришту младих. Мислим да углавном тако људи и дођу и кажу: Што да не, хајде да пробам. Па или то заволиш, или не. Или останеш, па почињеш да откриваш тај свет. Мени се тако десило. Остала сам из представе у представу, док то није постао простор у којем се ја осећам сигурно. То је мој дом, и то је то.
Да ли деца и даље долазе организовано на представе?
- Да, с тим што долазе не на нашу иницијативу, не радимо више толико то да баш позивамо организовано децу. Ми имамо нашу редовну публику на представама четвртком, суботом и недељом, и тада су углавном пуне сале. Хоћу да кажем да дечјој сцени не треба маркетинг у том смислу.
Скоро да смо већ прошли четвртину овог 21. века, тако да се поуздано може говорити о томе како деца доживљавају позориште, у контексту појаве интернета, друштвених мрежа, и осталог. Деца су сада навикла да их бомбардују бојама и свим могућим ефектима. Да ли су им стога реакције другачије него раније?
- Ја мислим да не. То је често питање, и мислим да позориште и даље има да понуди нешто што је немерљиво с тим технологијама. И даље је то неки посебан доживљај. И врло је драгоцено за клинце да им нешто што није тако свиђкаво држи пажњу, а држи. Показује се да су деца и даље деца, и да није потребно да изводимо неке додатне керефеке за њих. Увек је тако било. Ако је представа добра, нећемо имати проблем са децом.
И даље стоји да је то ипак неки другачији садржај, да је то својеврсна атракција њима, а опет је то нешто другачије од свега што се нуди. Ја сам се питала исто и за театар за одрасле. Шта људе и даље вуче позоришту? Исто је и код деце. Нисмо знали, док нам корона није показала да свима заправо то баш треба.
Н. Пејчић
