Осим ауторства, које је већ потврђено као ауторитет, “Позориште...” привлачи пажњу делимично и захваљујући томе што није реч само о позоришним критикама, нити о стварима које су већ медијски експлоатисане и на неки начин се подразумевају. “Позориште...” је заправо збирка разноврсних текстова, и то не о позориштима, глумцима, представама из великих центара, него са периферије. Из такозване провинције.
- После књиге “Отишло у (ве)етар” која је изашла давних дана, Дејана Пенчића Пољанског, ми заправо немамо књигу која би у корицама на једном месту објединила оно што су најзначајнији моменти, по мом мишљењу, позоришног живота изван Београда - било је Милосављевићево размишљање након што му је директор зајечарског позоришта Владимир Ђуричић понудио издање по жељи, након што је приредио неколицину тематских. - “Позориште...” је дакле зборник. Испоставило се да сам писао о свим позориштима у Србији, осим београдских. Чак и о ономе у Чачку. Није ми циљ био да свако позориште буде заступљено, него сам такстове бирао по критеријуму мени добре представе. Ту су и есеји, текстови који се тичу позоришне критике и њеног односа према такозваним позориштима у унутрашњости, као и портрети људи који су писали о позроришном животу Србије, као што су Дејан Пенчић Пољански или Добривоје Цале Илић, али и сећања на људе који су у тим позоришним срединама много значили као глумци, чак и као инспицијенти.
У текстовима које је скупио за књигу “Позориште...” објављену и недавно промовисану у Позоришту Тимочке Крајине “Зоран Радмиловић” у Зајечару, Саша Милосављевић је писао сам о издањима која се тичу позоришног живота. Како наводи аутор, било му је важно да у књизи буде заступљено нешто што је писао о драмама Браниславе Илић, која по њему припада ракурсу антипаланачког.
- Када се позоришта ван Београда издигну изван паланачке атмосфере, онда су она увек добра. А то се исто односи и на новосадска и београдска позоришта - каже Саша.
Одбија примедбу да је било крајње време да објави књигу и у своје име, а не као што то веома често ради у последње време, у име других, јер готово стално приређује и уређује монографије. Каже да у свему што ради провејава његов став према позоришту:
- Ево, на пример, сад пишем књигу о Борису Исаковићу, на основу разговора са њим. Она јесте његов портрет, али на основу мојих питања. Трудио сам се да буде јасан мој став. Он није у првом плану и не може бити у првом плану, јер то није књига о мени, ни о мом утиску о Борису, али мислим да се у свему што пишем, увек покушавам да пишем из личног односа и осећаја, оног како ја доживљавам позориште.
И. Бурић
