Милан Ђорђевић је и аутор књиге „Субверзија и исцељење“ коју је објавила Академска књига, а која методом интервјуа сврстаних у шест поглавља обухвата веома велики и сложен опус - „још увек отворен океан“, како је то назвао.
Компјутерска графика, интернет уметност, ликовна критика, есеји, перформанс, фотографија, музика, мејл арт, показују да је и шест категорија мало за Андреја Тишму, вишедеценијског ликовног критичара листа „Дневник“.
- Ми сви чувамо неке своје личне архиве. Ево га 30. мај 1991. године. Ја сам тада новинар, одлазим у пицерију „Оскар“ која више не постоји, на перформанс Андреја Тишме и добијам овај печат који је на мене оставио толико јак утисак да га и данас чувам – навела је прексиноћ свог фаворита Гордана Драганић Нонин – „Сада сам и ја део твоје свести.“
Још један учесник програма „Андреј Тишма - уметник у фокусу“ у Културном центру Војводине „Милош Црњански“ у Новом Саду, историчар уметности и кустос Музеја савремене уметности Војводине Владимир Митровић, изразио је задовољство што су имали прилике да раде на ретроспективној изложби овог уметника. За Митровића је то било „отварање фиока“ у којима је било много тога што јако воли, као и онога што не воли. Међутим, не оспоравајући величину и значај свега тога, диверзитет у којем је највеће изненађење за њега била музика, Митровић се ипак одлучио да истакне ликовну критику као најзначајнији део Тишминог опуса.
- Требаће неко време, сигурно још двадесет, двадесет пет година, па да схватимо и обрадимо сву ширину и значај стваралаштва Андреја Тишме – навео је Митровић.
Као део програма, представљена је и књига „Хронографија (спи)ритуала” Андреја Тишме, која је почетком ове године објављена у издању Културног центра Новог Сада. У њој је уметник представио своје перформансе духовног зрачења којима се бави од 1984. године, са циљем преношења, зрачења сопственог психичког стања, надахнућа, емоције, доживљаја на публику или на шире окружење.
Како је све то почело? Откуд та ширина?
На ова питања Гордане Драганић Нонин, Тишма је одговорио да је још као студент често одлазио у стан и атеље Богданке Познановић, уметнице и професорке која је основала смер нових медија на Акдемији уметности Нови Сад. Код ње је проналазио неисцрпну грађу и инспирацију. Један ток је ишао кроз часописе које је седамдесетих година Богданка Познановић скупљала на својим путовањима широм света. Други ток мотивације долазио је кроз разговоре са њом, навео је Тишма, подсећајући да су Дејан и Богданка Познановић, заједно са уметницима из тадашње Југославије окупљеним око Трибине младих Културног центра Новог Сада, сигурно били један од најутицајнијих уметничких центара Европе у то време.
- Ту се тражила мисао, идеја, а не естетика, лепота. Мене је више интересовала људска психа, оно што је иза фасаде, слике, боје, треперења светла. Шта је суштина која се крије иза тога. Нова уметност ми је помагала да то искажем, комбинујући слику, реч, звук, све могуће начине изражавања – испричао је Тишма, који је за ову прилику припремио и веома занимљив аудио-видео материјал који је представио готово читав његов опус, чинећи да и ово вече има свој специфичан и веома вредан перформатив за све оне који су били у публици.
Као аутор овог текста и неко ко је дуго радио са Тишмом у културној рубрици „Дневника“, издвојио бих причу коју нисам знао до прексиноћ, да је део својих песама писао тако што је обилазио киоске и преписивао наслове из штампе, или тако што је одлазио на вечери вежења гоблена, где је сличном техником стварао дела врло вредних, вишеслојних значења.
Текст и фото: И. Бурић
