Осим аутора, на промоцији у кафетерији “Букмаркер” књижаре Делфи СКЦ, учествовали су књижевник Игор Штикс и историчарка Дубравка Стојановић.
Разговор је водила Тања Вучковић испред издавачке куће “Лагуна”, која је рекла да је ово прва књижевна промоција издаваштва “Лагуна” од када су се одиграли трагични догађаји у Београду и Србији, те да су ово веома тужна и тешка времена, а нови роман добитника НИН-ове награде за дело “У потпалубљу” (1994) покушава да објасни наше друштво у протеклих 30 година.
“Признајем да сам јако неопрезно те давне 1994. године говорио да то заправо није роман, него само први део неке веће целине, од четири наставка, дакле тетралогија. То се дешавало пре него што је роман добио НИН-ову награду, онда када је 'У потпалубљу' почео да добија ипак доста медијске пажње, чак и веома невероватне за једног непознатог, младог писца”, открио је Владимир Арсенијевић, који је тада објављивао за издавачку кућу “Стубови културе”.
Четврта књига саге започете романом „У потпалубљу“ представља књижевни калеидоскоп наше стварности у распону од три деценије, од периода обележеног трагедијом коју је писац осликао у свом првом бестселер роману, касније оживљеном у позоришту (ЈДП) и преведеном на 20 језика.
Како наводе из “Лагуне”, нови роман „Духови“ тера читаоце да се погледају у очи, као завршни и најдужи од сва четири дела тетралогије „Cloaca Maxima“ који је Арсенијевић писао пуне четири године, а започео је пре пандемије корона вируса.
Подсетимо, након романа “У потпалубљу” (1994), уследио је директан наставак “Анђела” (1997), да би онда настала пауза у писању овог серијала.
“Све се даље дешавало веома бурно, тако смо дошли и до марта 1999. године, када нас је задесило НАТО бомбардовање Србије. Помислио сам да сам се заглавио у некој стварности која ми делује толико далеко да пишем о некој 1991. или 1992. години. А толико тога се догодило у међувремену. Заиста нисам могао да се враћам серијалу, али оставио сам то са стране. Знао дам да ћу се у једном моменту ипак вратити тој целини”, објаснио је Арсенијевић.
Тако је каријеру усмерио на стварање сасвим других књига - “Мексико ратни дневник” (2000), као искуство свог живота у овој земљи, “Ишмаил” (2004) - илустровани роман у сарадњи са стрип цртачем Александром Зографом, “Предатор” (2009), “Лет” (2013), збирка прича “Ово није весело место” (2014).
“Постојао је код мене неки 'неред' у глави да ми је остало нешто у писању што није завршено, а мора да буде. И ево, 30 година касније, стигли смо до краја са четвртим романом 'Духови'. Међутим, сви они који пишу књиге, знају да тог тренутка када завршите писање - нема, то никада није заиста готово. Можда јесте готово када је књига коначно објављена и укоричена, и нађе се у продаји. Како год се окрене, није готово за писца, али сада, то је тако, нема даље”, сматра аутор.
Трећем роману “Ка граници” из тетралогије “Клоака Максима” Арсенијевић се вратио тек 2018. године, такође у издању “Лагуне”.
Награђивани писац је подсетио на своје јунаке из читавог серијала да му је инспирација била “реалност тог доба коју смо проживљавали 90-их година када су почели ратови у бившој Југославији: мобилизација 1991. - позивари који лупају на врата и одводе људе у глуво доба ноћи, изводе момке из кафића, купе их са улице, воде их у рат”.
Он је описао да таква атмосфера удара директно на стварност једне породице у роману, где главни јунаци имају проблема са дрогом, конкретно хероином, који је 1980-их година био присутан међу панк, рок музиком, Новим таласом, “тако да је читав један бенд као “Екатарина Велика” нестао, њих једноставно више нема”.
Писац се присетио да је те давне 1994. године радио као туристички водич у Атини, те да му је пришао неки туриста из Србије, читао је НИН, и видео његову слику као аутора у најужем избору за НИН-ову награду, те му није било јасно шта он као књижевник ради на том послу.
“И када погледате, те године у конкуренцији су били у самом финалу један Драгослав Михаиловић, Вук Драшковић, Милован Ђилас. И онда ја. Нисам се осетио да ту припадам. Чак нисам тада ни знао да се НИН-ова награда додељује за роман, мислио сам да је једне године и за поезију. Са доста наивности сам био уверен у то, и јако дуго сам морао да се сналазим са последицама. После те награде људи су помало променили однос према мени и налазио сам разне начине да се носим са тиме. Ипак, сада би ми било немогуће да замислим да поново добијем НИН-ову награду”, закључио је Арсенијевић.
Његов колега Игор Штикс, познат као аутор успешног романа “Елијахова столица”, похвалио је Арсенијевића да је “сјајно завршити један велики план и серијал”, што је учињено са “Духовима”.
Штикс је нагласио да је први пут чуо те 1994. за свог колегу и радовао се, док је живео у Загребу, да је један млади писац из Србије освојио НИН-ову награду као најмлађи лауреат у историји те награде, тако да је роман “У потпалубљу” био сензација у књижевним круговима Хрватске, највише Загреба.
“Показао је у читавој регији како се то ради, да виде људи који се опорављају и поправљају од рата, и роман је имао велику пажњу, јер је јавност занимало како се пише о нечему што смо сви преживели”, анализирао је Штикс, и серијал “Цлоаца Маxима” упоредио са такође четворокњижним пројектом “Александријски квартет” Лоренса Дарела из четири романа (“Јустина”, “Балтазар”, “Маунтолив”, “Клеа”), мада по њему, “иако подсећа, контраст не може бити већи”.
Историчарка Дубравка Стојановић је размишљала да ли је ово најбољи или најгори тренутак да изађе роман “Духови”, када се Србија суочава са тако разорним и мучним трагедијама од 3. маја, баш када је она и узела у руке да чита нову књигу.
“Можда је најбољи моменат, јер роман “Духови” јасно објашњава шта нам се догађа ових дана током овог ужаса у Београду и Младеновцу, јер ово је кумулативна траума, а роман је о томе. Читала сам га као историјски извор, јер сам по образовању историчарка. Опет, излазак овог романа је и у најгорем тренутку, јер су сви ови трагични догађаји “прекрили” књигу и све оно што је било протеклих 30 година. Нема историјске дистанце, а писац и сматра да књижевност није лековита, да нема те терапије”, закључила је Дубравка Стојановић.
