Он попут Марсела Пруста, оживљавајући отиске минулог времена, упозорава колико је прошлост сегментирана у овом презенту за сутрашњи дан. Његови критички налази и уочавања имају своја фина наравоученија. (МОЈЕ, Архипелаг – Београд 2019). Нема додворавања у његовим словним слоговима. Књига је мали триптихон који се ишчитава у пуном даху иза чијег рашчитавања те не напуштају лица чије сенке с коњима утварно развејавају забате равничарског и не само тог пејзажа са печатним крешендом, ако хоћете, о свим усудним матерама нашим, пред чијим венозним рукама је застајало и опусно око Милоша Црњанског. Има у овој књизи Срђана В. Тешина пуно тога, и са тим његовим рођачким женскињама који ближим а које и даљим, неког фино сатканог дослуха са „Дневником о Чарнојевићу“ М. Црњанског.
То описаније Срђана В. Тешина којим портретише рукописно скромну, а упечатљиву заоставштину своје матере, а и њену темељну и опажајно мудру тиханост јесте ретка кап издвојена из сликовито јасног животног пљуска. Она, Милица, девојачко Зрнић, остала је као трајно светла нит коју и данас носим у сећању на завичајну Кикинду. Те њене, белим строфама, стиховане равничарске етиде, које њен син Срђан В. Тешин, хронолошки ређа у књизи, у самом зачетку одредиле су њену певанију померену са надреалистичке тачке певања, која је била шездесетих, минулог 20. века, доминанта у премишљању лирике, међу нама и овде, ка кубизму, што је баш у поезији врашки изазов. Њу није привлачио надреални импресум. Марила је имажинизам С. Јесењина. Она је у тој својој појавности била једна, у том смеру певања је остала секвентна. Није била олако причљива. Више је волела Лорку него Сен Џон Перса. И Радивој Шајтинац је у то време радо декламовао Лорку. У то доба стихови Душана Матића, Изета Сарајлића и Жака Превера говорени су наизуст. Нису била идилична времена, али јесу била кудикамо уљуднија. Проницљива у опажају, застала би да прибележи гдекоју реч. Увек је при руци имала оловку и бели табак хартије. Једном ми је рекла уз благи осмех: „Ех, када бих могла записати тај претихи шум хартије међу прстима.“ Сећам се, неком приликом, био је леп, сунчани дан, ишли смо до варошке Поште липовог сокака у Кикинди (угао Генерала Драпшина), слала је стихове, под шифром, на литерарни конкурс, засметала јој је нека реч у стиху већ прекуцане песме коју је након исправке требало поново провући кроз писаћу машину. Ушли смо у прву адвокатску канцеларију и замолили учтиво секретарицу адвоката да ту песму са исправљеним стихом прекуца. И Милица је била овенчана првом наградом, а било их је још... Да, била је искрена и верна Пенелопа оцу В. Срђана Тешина... Путеви су нам се разишли, њен студентски топоним био је Београд, а мени Нови Сад. Време ме је у то уверило, њено стрпљење никуд није журило... Догодило се: „Данас је мојој мајци рођендан – исписује Тешин – да није у четдесетшестој погинула у саобраћајној несрећи, која се догодила, баш испред зграде у којој смо годинама живели, сада би напунила седамдесет четири године. Старији сам од моје мајке.“ Заридао сам као коњ, како би Банаћани казали, над отвореном књигом.
У чему је сугестивност овог књижевно-печатног триптиха? У првом реду писац нам предочава генезу писане речи упоредном анализом песме коју је написао давне 1961. године Данило Киш под насловом „Златна Киша“.
Свим наводима у књизи Милица Зрнић је антипод. Није угледала никад књигу својих песама, остале су разасуте, да нам их синовљева рука овом књигом предочи. Фотографско памћење, смисао за детаљ, интригантно је песникињу уводило у „накос“ и „нагаз“, употребљавам њене изразе, геометријски постављене песме где откосни фијук „паорског“ дочарава сноп и стрниште јечменог класја. У случају ове књиге, стицајем околности, сведок и читалац сам истовремено.
Књига Срђана В. Тешина је на моменте лахорно памфлетски интонирана, што сматрам врлином, са интермецо-назнакама као индикацијама ове интимне саге. Постмодерно усложени фрагментариј књиге јесте и ганутљиви упут за неизвежбану руку која се спрема да наџиви сан сопственог трагања ка смислу писања. Зар нам се не чини да „Крај месеца дочекујемо/ свако са својом кишом“ јер су нам „Собна врата на узглављу света“ суровог и сировог, додао бих без увијања, а шта ћемо и како ћемо са коцком баченом у ветар, чувено је упитно вајкање и самог Хамлета потписаног да ли само Шекспировом руком?!
Милутин Ж. Павлов
