Изашла књига Небојше Кузмановића о Нађмеђеру

„Уз само село прилегло заробљеничко гробље. За страшни сарказам логорских старешина-циника то је била ’Велика Србија’. Читава гора од крстача.
knjiga, pixabay
Фото: pixabay.com ilustracija

Одвојена је од села дугачком локвом мочваре, од поља очуваном узаном шином која је спајала логор са гробљем. Ограђена жицом и одњивљеном живом оградом. Унутрашње стазе опточене ситногорицом, зимзеленом и малим алејама цветњака. Засађене тује на гробовима разрасле су и ојачале. Вредна рука чувара ове српске вароши вечног мира не стиже да то негује и дотерује. Око малене цилиндрасте капеле, пуне цвећа и венаца, ређају се многобројни и дугачки низови вечних кућа, са нумерисаним крстачама. На малим надгробним таблама, симболично звездастог облика, исписане хиљаде српских имена. А над самим улазом велика тужна врба. Као да је поникла из срца и бола самохраних мајки и удовица овде погребених мученика”...

Одломак је ово из књиге др Небојше Кузмановића „Нађмеђер - епопеја српског страдања”, посвећене највећем Српском војном гробљу ван матичне државе, после солунског Зејтинлика. Подсетимо, деценијама је гурана под тепих чињеница да је у аустроугарским логорима широм Словачке и Чешке, Аустрије и Мађарске током Првог светског рата умрло око 67.000 српских ратних заробљеника, жена и деце. Њих око шест хиљада је оставило кости управо у словачком Нађмеђеру, седамдесетак километара удаљеном од Братиславе, мада потпуни списак жртава тог логора никада није могао бити направљен. Како у књизи, коју су недавно заједничким снагама објавили Архив Војводине, новосадски „Прометеј” и Удружење Срба у Словачкој, наводи др Кузмановић, у Великом Међеру се умирало од глади, исцрпљености и тифуса, који су односили не само војнике већ и целе породице, интерниране у ово словачко село из јужне и централне Србије и данашње Црне Горе.

– Књига „Нађмеђер - епопеја српског страдања” је пример како научна истраживања могу имати и много више значење но што о томе и размишљамо када почињемо да се бавимо науком – каже за „Дневник” др Небојша Кузмановић. – Посветио сам се пре више од две деценије српско-словачким књижевно-културним везама са идејом да пробам да боље истражим то поље, не само зарад стицања академске титуле, већ пре свега како би од тога било неке шире користи. И током истраживања сам детаљно упознао дело Ристе Ковијанића (1895 - 1990), који је од 1927. до 1939. био лектор српско-хрватског језика у Словачкој. И узорао је заиста дубоку бразду у везама Срба и Словака.   

Ковијанић је писао о траговима који су учени Срби оставили у Словачкој, као и о Словацима значајним за Србију, објавио више од 230 научних радова и белешки о српско-словачким везама, као и двадесета књига. При томе је он био све само не књишки мољац: као Србин из Колашина учествовао је у оба балканска, као и у оба светска рата, која ће делом провести у логорима. Искуства из Нађмеђера, у који је интерниран 1916, описаће у књизи објављеној две деценије касније у Братислави, на српском и словачком. Како је у њеном опредговору написао војвода Петар Бојовић, „ова књижица, писана с дубоким пијететом према успомени нађмеђерских мученика, импресивно приказује, с једне стране језовите оиступке непријатеља, а с друге, класичне примере страдања и мучеништва, какве је све подносио наш народ за своје ослобођење...” . 

– Трагом те књиге у мају 2001, након једне конференције у Братислави о југословенско-словачким славистичким везама, отишао сам да посетим меморијал у Нађмеђеру – наводи др Кузмановић. – И тамо сам остао пренеражен чињеницом да су половину гробља локалне власти изнајмиле месном кинолошком друштву, које је ту направило псеће тркалиште, док је друга половина зарасла у траву, а капела је претворена у руину. И чим сам се врати у Србију покренуо сам медијску кампању посредством „Дневника”, „Вечерњих новости”, „Политике”... И то је уродило плодом. Врло брзо је Влада Словачке поништила срамну одлуку нађмеђерских власти. Тиме су створени услови да Удружење Срба у Словачкој, на челу са Станетом Рибичем, колико-толико доведе гробиште у ред. Подигнут је нови крст, уређена је капела, постављена спомен-плоча... Гробље је поново постало место сећања и од 2004. сваког новембра, на Дан примирја у Првом светском рату, српске делегације одају почаст логорашима.

На тим првим темељима настао је и пројекат потпуног уређења нађмеђерског меморијала, које је, између осталог, подразумевало да се на металне носаче поставе 52 мермерне плоче са уклесаним именима страдалих српских ратника. Идејно решење потекло је управо од Удружења Срба у Словачкој и тамошњег Српског културно-информативног центра, у цео подухват је укључен и Покрајински завод за заштиту споменика културе, а радове је финансирала Покрајинска влада са 4,25 милиона динара. Тако су нађмеђерски страдалници коначно добили меморијал какав заслужују. По речима др Кузмановића, велика је у том смислу заслуга председника Покрајинске владе Игора Мировића, „који негује најдубље људско разумевање према местима сећања и уопште култури сећања”. 

– Било је планирано да се спомен-плоче открију 6. априла, али то, наравно, није било могуће због епидемиолошке ситуације, која је довела и до затварања граница. И сад се чека прави тренутак када би меморијал заједнички посетиле високе делегације из Србије и Словачке. Тим спомен-плочама, али и књигама, каква је „Нађмеђер - епопеја српског страдања”, желимо да одужимо дуг према страдалницима, али и према потомцима. Она тако доноси списак са 5.424 имена српских заточеника који су умрли у Нађмеђеру, затим запис Риста Ковијанића о самом логору, као и моју студију о том фасцинантном човеку као парадигми за ово страдање којем је лично сведочио. И верујем да ће ова књига бити на ползу нашем народу.

Интересовање Братиславе

У прво време, након Велике војне, о гробишту у Нађмеђеру је бринула Краљевина СХС, која је означила познате гробове и саградила малу капелу. Након Другог великог рата бригу је преузела држава Чехословачка, и на том се плану, баш као ни СФРЈ, није нарочито прославила, да би се након распада ЧШР ствари само погоршавале. Данас су ствари ипак битно другачије. „Пре неколико месеци је формирана нова Влада Републике Словачке, чији је министар одбране Јарослав Нађ недавно са делегацијом био у Архиву Војводине, упознат је и са војним гробљем у Нађмеђеру, и изразио је посебан интерес да га посети. И драго ми је да је и Влада у Братислави препознала тај меморијал као веома важно место сећања”, каже др Кузмановић, који је и директор Архива Војводине. 

          М. Стајић

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести