Иако је о овој цркви, која се сматра једном од најзначајнијих које су Срби подигли на подручју некадашње Хабзбуршке монархије и једном од највећих градитељских и уметничких подухвата у 18. веку на тлу данашње Војводине, често писано за 260 година постојања, ово је прво обимно дело монографског типа које је у години пред јубилеј угледало светлост дана.
На 270 страница уз обиље фотографија књига доноси најважније податке о том споменику изузетне културно-историјске вредности, закључно са резултатима рестаураторско-конзерватрских радова на зидној декорацији и витража, завршеним 2010. године, који су представљали круну опсежне дугогодишње обнове цркве.
Каже се да је Саборна црква у Сремским Карловцима у архитектонском смислу означила прекретницу у развоју црквене архитектуре код Срба, посебно на подручју северно од Саве и Дунава, увођењем барокног стила градње, а њен иконостас представља врхунац српске уметности у другој половини 18. века, мада је почетком 20. столећа претрпела одређене стилске промене.
Заслуге за то што више од два и по века постоји и својом импозантношћу и лепотом представља још један од украса Сремских Кароваца припада митрополиту Павлу Ненадовићу, који одлучио да стару цркву, која је била на истом месту, посвећну Светом Николи, због дотрајалости сруши и подигне другу. Темељи новог храма освећени су 7. маја 1758, а грађен је – претпоставаља се, јер нису сачувани пројекти – по нацртима бечких архитеката. Градњу је, кад год су му то обавезе дозбољавале, надгледао сам митрополит, кој је био и ктитор храма.
Иконостас Саборне цркве дело је, и то најзначајније Арсенија Марковић, а радио га је од 1776. до 1778. Пре тога је био ангажован и за израду предикаонице, а претпоставља се да је његово дело и мањи иконостас на галерији – ни предикаонице ни тог иконостаса више нема – те архијерејски престо.
Олтарска преграда у овој цркви сматра се примером потпуно развијених барокних иконостаса, какви су се касније раширили по Војводини. Две године касније почело је и осликавање иконостаса, за шта су ангажовани тадашњи велики мајстори барокног и рококо сликарства Јаков Орфелин и Теодор Крачун.
Обојица су стекла академско образовање у Бечу, али су им се приступи религиозним сликарству разликовали. Још увек око појединих икона постоји недоумица ко је од њих аутор. И зидно сликарство и сликана декорација настали су истих година као и иконостас и требало је да их изведу ова двојица сликара са помоћницима, али се претпоставља да су они због Крачунове смрти 1781. ипак завршени без њега.
Као што су за осикавање иконостаса ангажовани највећи мајстори тог доба, тако је и на великој обнови цркве од 1907. до 1910. године учестовало једно од најзначајнијих имена у архитектури - Владимир Николић, а израда слика поверена Паји Јовановћу.
Ова обнова с почетка 20. века, иако их је било неколико значајнијих током 260 година, посебно се истиче јер је она изменила изглед храма споља и изнутра. Предузета је због тога што се сматрало да барокна Саборна црква није у складу са новосаграђеним Патријаршијскм двором, који у основи припада неоренесансном стилу.
Припреме за реконструкцију започете су за живота патријарха Бранковића, али због његове смрти завршена је у време његовог наследника на трону Лукијана Богдановића. Током те реконструкције уклоњено је кубе с крова и измењана кровна конструкција и делом фасада. Смањена је хорска галерија унутар храма и уклоњена мала капела која је била на њој. Предикаоница је замењена владарским троном, израђене су нове певнице и столови.
Зидови су украшени новим молерајом и сликама које је Паја Јовановић насликао, а уређена је и крипта у којој су сахрањени патријарси, митрополити и архијереји. Тада су направљени и витражи, чији аутори нису познати, а који се по стилским карактеристикама и орнаментици чине целину са зидном декорацијом.
Након те обнове црква није битно мењала изглед. Претрпела је знатно штећење приликом великог пожара који је захватио Карловце 1799, прошла скоро неоштећено за време бомбардовања 1848/49, у време Првог светског рата остала је без великог звона Бимбе, поклона патријарха Георгија Бранковића, а током Другог рата њена ризница је претрпела највећу штету.
Нова етапа обнове споља започета је деведесетих година прошлог века, када су урађене хидроизолација и фасада, док се на ентеријеру радило у периоду од 2006. до 2009. године.
Тада су обављена археолошка истраживања, снимање и лоцирање темеља старе цркве и крипте. Рестаурирани су столови, певнице, тронови, подна керамика... Уграђено је подно грејање, нова електроинсталација и декоративно осветљење. Током 2008. и 2009. године рестаурирани су иконостас, зидно сликарство и декорација, а 2010. и витражи, полијелеји и осликане олтарске нише.
Тада је рестаурирана и чудотворна икона Пресвете Богородице баздинске. Иначе, поред моштију светог Арсенија Сремца, другог српског архиепископа и заштитника Епархије сремске, под кровом храма се чувају и мошти светог архиђакона Стефана и Мардарија Либертвилског.
Током ове јубиларне године Епархија сремска и Саборна црква издаће, како сазнајемо, још једну монографију, а биће приређена и изложба о храму која ће се позабавити њеном историјом и уметничким дометима. Публика ће тада први пут имати прилику да види неке од богослужбених предмета, антиминсе који се чувају у ризници изнад ђаконикона, матичне књиге ...
З. Милосављевић
