Један од најпродуктивнијих и најчитанијих српских филозофа докторирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Био је сарадник на пројекту Савремена филозофија Српске академије наука и уметности и члан Одељења друштвених наука Матице српске. Оснивач је и дугогодишњи председник Српског филозофског форума, те главни и одговорни уредник часописа „Филозофеме”. Лауреат је награде Лаза Костић за филозофију, а до сада је објавио осам филозофских књига: Рашчињавања (1995), Берђајев (1998, 2008), Демон Соловјова (2001), Цивилизација у служби зла (2004, 2005), Метафизика новца (2006), Експериментална пловидба (2008), Експериментална пловидба 2 (2009) и Филозофија ентропије (2016).
Крајем седамдесетих година прошлог века у СФРЈ је започет пројекат „Енциклопедија филозофских дисциплина”, замишљен да буде круна научних и културних достигнућа у тадашњој нам држави. Предвиђено је, наиме, да двадесетак најзначајнијих југословенских филозофа, са универзитета у Београд, Загребу и Љубљани, обаве овај посао, по много чему јединствен и у планетарним размерама, јер до тада заправо нигде у свету није урађено нешто слично...
– Да не би било забуне, између наслова моје књиге - позајмљеног од Хегела, из пре свега сентименталних разлога - и назива поменутог пројекта нема суштинске разлике. Дакле, ономад је план био да сваки филозоф обради по једну филозофску дисциплину, ону коју најбоље познаје, како би се, на крају, заједно нашле синтетисане све кључне филозофске идеје. Занимљиво и концепцијски и садржајно и културолошки. Филозофске синтезе се обично реализују као историје филозофије, филозофски речници и речници филозофских појмова, па је синтеза, чији је први корак рашчлањавање филозофије на филозофске дисциплине, бар у старту понудила нешто ново.
Енциклопедија се завршава - извођењем доказа о постојању бога?
– Доказ који сам назвао негентропијски доказ о постојању бога имун је на слабости априорних доказа. Другим речима, неупоредиво је ширег поља деловања од антрополошких апостериорних доказа. И садржајно је супериоран у односу на остале космолошке апостериорне доказе. Испоставило се, заправо, да је тај доказ логична последица интегралног, критичког, аналитичко-синте- тичког приступа свету.
До краја осамдесетих урађено је тек нешто више од трећине посла. Али како су се књиге сукцесивно објављивале, на површину су испливавале многе мањкавости овог пројекта. Аутори су располагали различитим знањима, стиловима, погледима, филозофским приступима... Ипак; најгоре од свега, нису успели да се дистанцирају од својих идеолошких позиција, па је неколико објављених књига толико хетерогено у сваком погледу да — сем корица — нису имале ништа заједничко. Ниједан од филозофа није захватио проблеме широко и свеобухватно. Можда је свако мислио да то треба да учини неко други или да ће “ствар” добити на значају пуким квантитетом, а можда само нису били у стању да се одвоје од уских назора филозофских школа и праваца под чијим су се утицајем налазили. Зато је свака од књига, унутар своје теме, занемарила многе филозофске токове и проблеме, а њихова механичка целина није превазишла настале редукције. Шкрипало је на све стране. А онда се распала Југославија, а са земљом се распао и овај амбициозни пројекат. Што би се рекло, није му се никако дало.
Међутим, филозофска литература је до појаве „Енциклопедије филозофских наука” ипак остала ускраћена за интегралну синтетичку студију филозофских дисцип- лина. При томе сте у овај подухват кренули сами...
– Пре десетак година одважио сам се на велику авантуру, са претензијом да не останем на нивоу дидактичке коректности, па чак ни оптимално објективог прегледа филозофских дисциплина. Упустио сам се у писање критичко-синтетичке општефилозофске студије која ће показати да филозофске дисциплине творе свеобухватну, кохерентну, логичну и органску целину. Читав низ потеза које сам повукао били су готово изнуђени: све филозофске дисциплине поделио сам у групе, по угледу на замисао о великом ланцу бића — филозофија сазнања, природе, друштва, културе и духа. Како сам улазио у детаље, ланац бића се згушњавао, а како сам ширио слику света, ланац бића се продужавао, добијајући смислене контуре. Испоставило се да су филозофске дисциплине градиле филозофију богатију и дубљу од оне првобитне, из које су оне саме произашле.
Очекујете ли да ће „Енциклопедија...” покренути полемику?
– Волео бих полемику на високом академском нивоу. Због теоријске ширине ова књига је као створена за тако нешто. Додуше, филозофска заједница је, као и научна, исувише често склона да инвентивне идеје игнорише, руководећи се опортуним, конформистичким разлозима. Прошле године сам, рецимо, објавио Филозофију ентропије, у којој сам, поред осталог, увео нову филозофску категорију. Књига ипак није ушла чак ни у шири избор за награду Никола Милошевић, иако је један од највећих поштовалаца мога рада био управо академик Никола Милошевић, поред академика Михаила Марковића, академика Љубомира Тадића, проф. др Мирка Зуровца... Но, ма шта да буде, нећу се много бунити. Свако је ту да ради свој посао – неко да потпомаже ентропијске, а неко негентропијске токове.
Иако сваки сегмент филозофије подразумева донекле засебан предмет истраживања и аутономне елементе, у сваком том сегменту постоји нешто што их повезује, чинећи их деловима шире и свеобухватније структурисане целине. Одреднице ове књиге могуће је читати засебно; али дао сам све од себе да целокупни текст чини логичко-методолошку, структурну, стилску, значењску, а пре свега смисаону и сазнајно-теоријску целину. То није било лако, будући да су у њој, на овај или онај начин, укрштене на стотине теорија. Како је рад на Енциклопедији напредовао, вишесмислена значења филозофских појмова и категорија постајала су јаснија и организованија, а њихова теоријска основа контекстуалнија, па тиме и уређенија и поузданија.
До којих је резултата ова петотомна књига довела?
Мислим да књига показује да је у филозофији онолико мудрости колико је густине и дубине у критичко-дијалектичкој дескрипцији ланца бића. Иако склона неравнотежи и девијацијама, усмереност ка широком кругу тема, стратешких позиција и методолошких решења, у стању је да, спонтаношћу, адаптивношћу, отвореношћу и снагом духовног ритерства, руши постојеће структуре, обликује нови ред, производи синергетске ефекте који ће омогућити чак и рађање нових емергентних својстава бића.
Филозофија је, да парафразирам Планка, јединствена целина, али она је јединство у различитости. Њена подела на дисциплине, правце, струје, школе и токове условљена је како природом ствари тако и ограниченошћу и конфузношћу сазнајних моћи — моћи које често, одустајући од својих изворних потенцијала, произвољно и/или насилно прекидају хијерархијску вертикалу, спречавајући мишљење да испуњава своју космичку мисију.
Пажњу завређује и опрема књиге, поготово илустрације Милете Поштића.
– Милета Поштић је свакако један од наших најинтригантнијих уметника. Сарађујемо дуго. Занимљиво је да су ове илустрације већ афирмативно коментарисали неки од највећих америчких, енглеских итд. сликара и аниматора. Милета никога не оставља равнодушним.
У том светлу књига је показала да емергентна снага и дубина сваке филозофске дисциплине расте када се она повезује са другим дисциплинама, али и да та снага добија квалитативно нове димензије ако механичко повезивање прерасте у органску синтезу. Наравно, стрпљиви читалац ће и сам открити неке резултате, који ће му бити ближи од неких других. Кажем “стрпљиви”, јер свих пет томова заједно имају преко две хиљаде страница. Додуше, захваљујући јасној и егзактној организацији текста, доста тога може да пронађе и нестрпљиви читалац, заинтересован за само неки детаљ — математички, физички, хемијски, биолошки, уметнички, метафизички, религијски...
У „Енциклопедији...” се искристалисао један појам који се, чини се, показао кључним за дубину ваших филозофских увида. Реч је о појму ентропије...
– Да... Филозофским консеквенцама ентропије, што је посебно интересантно, није се позабавио ниједан филозоф - наравно, од оних који стварају у последњих век и по, од када друго начело термодинамике указује на овај филозофски најважнији аспект природе свемира! Нису то, дакле, учинили ни Ниче, ни Хајдегер, ни Сартр, ни Фуко, ни Дерида, ни Витгенштајн, ни Расел - нико. Једино су Бергсон и Флоренски наслутили важност тих консеквенци, не осврћући се ипак на њих подробније.
Нажалост, духовну ситуацију нашег времена и даље одликује одсуство свести о нестајању света, о затезању до максимума свих елемената који систем држе на окупу, о трошењу енергије преко сваке мере само да се поредак не уруши истог трена. Због онтолошких консеквенција термодинамичких начела, феномен ентропије заслужује да овде буде уведен не само као филозофски појам већ и као нова филозофска категорија! Када је Енциклопедија већ добила своје финалне контуре, схватио сам да је потребно написати и једну књигу мањег обима, која ће откључати шифру за разумевање екстремно сложеног појма ентропије. Тако је настала књига коју сам објавио прошле године - Филозофија ентропије. Мислим да сам доказао да се, и зашто се, сваки сегмент постојања суочава са ентропијом на, суштински, исти начин: у информатичко-сазнајном свету, баш као и у неорганској и органској материји, у цивилизацији, култури, чак и у врховима духовности.
У чему је, најкраће, суштина тих резултата, односно на шта ваља посебно обратити пажњу?
– Суочавање са сазнањем о неумитној судбини васељене, кључ је суочавања са самим собом и са целокупним постојањем. Потцењивањем те чињенице, потпомажу се ентропијски токови. Пошто сам проток времена дезорганизује, онај ко не сабира - заправо расипа. Једини начин да се преусмери природни пут ствари, какав, подсетићу, предвиђа термодинамика, јесте да се, поред успостављања кохерентног јединства неорганског и органског, трасира и веза са натприродним. При томе, натприродно не треба разумети као нешто волшебно, мистериозно, езотерично у традиционалном смислу речи, већ као саставни део епистемолошки проширеног и продубљеног, рафинираног, неизмерно разноликог великог ланца бића. Ако је човек биће од космичког интегритета, истраживањем ентропије природе и природе ентропије приближиће се разумевању порекла и смисла постојања; ако, пак, није - онда ни у сазнајном ни у егзистенцијалном смислу нема чему да се нада.
„Енциклопедијом филозофских наука” је српска култура добила изузетно штиво које далеко превазилази регионалне оквире. Шта даље? Размишља ли се о преводима, о модусима њеног презентовања?
– У овом тренутку, задовољан сам што се Енциклопедија уопште појавила, јер - и то је поразна чињеница - да се у политичком амбијенту ништа није променило, мој рукопис би и даље у некој фиоци чекао боља времена. Уосталом, књига је претпрошле године одбијена на републичком конкурсу за капиталне пројекте у култури, од стране комисије у којој су, по некој ентропијској инерцији, наставили да седе културни референти једне номенклатуре, апсолутно незаинтересоване читавих петнаест претходних година (током којих је, међу многим другима, бити Кајтез значило бити неподобан), како за дела стваралаца без одговарајуће партијске легитимације, тако и за ангажовање критичких интелектуалаца у било ком друштвеном смислу. А што се тиче судбина и Енциклопедије филозофских наука и Филозофије ентропије - то више не зависи толико од мене.
М. Стајић
Фото: Жељко Мандић
