Након дуге болести, Албахари је преминуо у Београду 30. јула у 76. години. О животу преминулог писца су говорили: Предраг Марковић, Гојко Тешић, Васа Павковић, Михајло Пантић, Гојко Божовић, Никола Петаковић и Ненад Милошевић.
Давид Албахари (Пећ, 1948 - Београд, 2023) био је српски књижевник, уредник, преводилац и академик САНУ. Писао је углавном романе и кратке приче које су често у потпуности или делимично аутобиографске. Писац, уредник, професор књижевности Гојко Тешић је истакао да је Албахари био у свему "изузетан, ретко частан и моралан човек", те да пре њега није постојала таква личност и убеђен је да неће ни бити такав човек нигде ни после смрти великог писца. Тешић се присетио сарадње са Албахаријем у редакцији магазина "Књижевна реч" у периоду од седам година (1977-1984).
"Тада је пророчки открио Светислава Басару, као уредник му је објавио прву причу у том листу. Необично се радовао откривању нових писаца. То није било никад уобичајено за књижевника да открива друге ауторе, напротив, веома ретко", рекао је Тешић. Он је навео да се Албахари изузетно разумео у музику, тако да је доста писао о рокенролу бивше Југославије, посебно о појави "Новог таласа". "Давидов роман "Мрак" био је преломни тренутак у домаћој савременој књижевности као појава нечег сасвим новог. Био је најблиставији и најчеститији човек и уредник кога сам имао част да упознам, који је успео и да има своје следбенике, такозване "Албахаријевце", закључио је Гојко Тешић.
Преминули писац је био успешан и као преводилац са енглеског језика, чиме је у Србији откривао америчке, енглеске и аустралијске писце. Добитник је НИН-ове награде за роман „Мамац“ 1996. и награде Златни сунцокрет за збирку прича „Сваке ноћи у другом граду“ 2008. године. Уредник, писац, књижевни критичар и теоретичар књижевности Васа Павковић је изјавио да је "Албахари био веома необична личност која је боравила у нашим животима око 50 година", колико је био присутан у књижевности. Павковић сматра да је Албахари писао модерним српским језиком од самог почетка свог стваралаштва и настанка првих прича. "Истим стилом је писао, а опет је стварао сасвим различита прозна дела. Сваки пут је свесно улазио у ризик при писању нове књиге. Познато је да је био мајстор концепције и форме романа, али је такође био мајстор детаља са којима је могао много тога лако да објасни", нагласио је Павковић. Критика је углавном сматрала да је Давид Албахари писац прилично затвореног, на моменте херметичног израза, аутор који захтева велики напор и пуну сарадњу читаоца. Ипак, он је током плодне каријере, стекао наклоност критике и прилично велики број публике.
Павковић је оценио да је Давид Албахари пуно знао о рокенролу као права енциклопедија и да је био ретка племенита личност. "Можемо сагледати његов лик и дело кроз четири сегмента у каријери: као писац романа и прича, као преводилац толиких дела, уредник листова "Писмо", "Књижевна реч", "Култура истока", и као појава целокупне личности", закључио је Павковић. Гојко Божовић, оснивач и главни уредник издавачке куће "Архипелаг", сложио се са Павковићем око те четири свестране личности покојног аутора, које је такође анализирао. Он је посебно нагласио и како је Давид био успешан преводилац, јер је свима открио врхунске писце које је веома волео да чита, као што су Исак Башевис Сингер, Давид Гросман, Сол Белоу и други. "Неправедно, тешко и немогуће је говорити о Албахарију у прошлом времену. Јединствен је био по томе што никада нисте могли у књижевним круговима и шире да чујете било шта лоше о њему, нити је он икада мислио или говорио о некоме лоше", закључио је Гојко Божовић.
Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски језик. У последње време је био награђен, у јулу 2016. године освојио је прву награду на фестивалу "Друга приказна" (Друга прича), у Скопљу (Северна Македонија). У Новом Саду уручена му је Међународна награда за књижевност „Александар Тишма”, за роман "Данас је среда" (2022). Дуго година је живео у Калгарију у Канади. Опус му чине збирке прича - „Породично време“ (1973), „Обичне приче“ (1978), „Опис смрти“ (1982), „Фрас у шупи“ (1984), „Једноставност“ (1988), „Пелерина“ (1993), „Изабране приче“ (1994), „Необичне приче“ (1999), „Други језик“ (2003), „Сенке“ (2006), „Сваке ноћи у другом граду“ (2008), „21 прича о срећи“ (2017).
Професор, књижевник и уредник Михајло Пантић је веома емотивно и надахнуто говорио о Давиду Албахарију искључиво као о пријатељу који му неизмерно недостаје и истакао да је био веома духовит са посебним цинизмом, иронијом, сарказмом. "Не могу да се сетим ниједног дана у вези књижевности да нисам помислио на Давида, он је увек присутан у мојим разговорима. Не верујем да ће и надаље икада бити дана да не помислим на мог пријатеља. Од свих колега највише сам писао током каријере о Албахарију, и поводом његовог одласка сам написао још два текста", открио је Пантић. Албахаријеву колекцију чине значајни романи - „Судија Димитријевић“ (1978), „Цинк“ (1988), „Кратка књига“ (1993), „Снежни човек“ (1995), „Мамац“ (1996, игран као драматизација у Београду, у Народном позоришту), „Мрак“ (1997), „Гец и Мајер“ (1998), „Светски путник“ (2001), „Пијавице“ (2006, снимљен и филм 2019. године у режији Драгана Маринковића), „Лудвиг“ (2007), „Брат“ (2008), „Ћерка“ (2010), „Контролни пункт“ (2011). "Имам велики проблем са две речи - празнина и тишина. Кад кажем празнина, помислим да немам чиме да је испуним после његовог одласка. А тишина...она је ту, дуго стоји, постоји, и настаје увек када вам неко веома драг заувек оде", закључио је Михајло Пантић.
