Ради се о најновијем издању куће “Клио”, и, како је најавио на овој промоцији директор Стеријиног позорја Мирослав Радоњић, једној од најзначајнијих књига из области театрологије у последњих неколико година, узбудљивој и као научно, и као белетристичко дело.
Ова књига има занимљив наслов, а написао ју је човек који јако добро зна шта је савремено позориште, у чијем креирању учествује на свој начин, с обзиром на функције које обавља, подсетио је Небојша Брадић, уредник издања “Арс” куће “Клио”, у којем је објављена. Но, у овој књизи Меденица пише о класицима, што и није чудно, с обзиром да се као театролог и тиме бави, и у њој, заједно са својим јунацима, по Брадићевим речима, прелази пут од антике до савремене културе и позоришта.
Једина алтернатива одлазак у смрт
- Млад јунак, на прагу уласка у живот, у друштво, треба да се иницира у свет одраслих, односно у друштво, али из различитих разлога он то није у стању да уради. Налази се у некој врсти егзистенцијалне заглављености, између младалачких, дечачких идеала, и онога што друштво од њега очекује, а то што друштво очекује је неки вид моралне корупције. Од Хамлета се очекује да убије и да се свети, да би доказао да је мушкарац, и да ће да буде прави владар. Од Алсеста у “Мизантропу” се очекује да лаже и да буде лицемер, да би доказао да је ушао у свет одраслих, од Еурипидовог Хиполита се очекује да преузме на себе сексуалне и друштвене функције једног зрелог мушкарца у атинском полису петог века п.н.е, што он такође одбија. Свако од тих јунака на различите начине заправо покушава да сачува неку своју изворну чедност, јер се свет одраслих и друштво схватају као корупција по себи. Наравно, нико од њих нема тај луксуз да ту изворну чедност на неки начин сачува, тако да је једина алтернатива, која њима преостаје, одлазак у смрт - објашњава аутор Иван Меденица ситуацију коју је анализирао у својој књизи.
Иако се књига састоји од шест есеја, у којима се Меденица бави судбинама неколико јунака, Брадић истиче да се може посматрати и као јединствено дело, јер аутор успева да нас убеди да међу њима постоје везе, иако их наизглед нема. Подсећајући да Меденица успева да комбинује епохе, времена и научне методе, Брадић је изнео утисак да се појављивање ове књиге по значају може поредити са оним које су код нас својевремено имала дела Јована Христића и Јана Кота.
Уз уверење да ће ова књига бити преведена на друге језике, позоришни критичар Александар Милосављевић истакао је да је креативност изражена у овој књизи фасцинантна. Стил и начин на који аутор развија причу, увући ће и читаоце којима ова област није струка, истакао је Милосављевић, додајући да је он ову књигу читао као трилер, притом написану с комплетном научно - методолошком аргументацијом. Шест дела (Еурипидов “Хиполит”, Шекспиров “Хамлет”, Де Мисеов “Лоренцаћо”, Шилеров “Дон Карлос”, Молијеров “Мизантроп” и Бихнеров “Леонс и Лена”) је, по речима Милосављевића, Меденица изабрао да би се бавио питањем одустајања младог јунака од процеса иницијације. Сви су се у овој ситуацији нашли самовољно доносећи одлуку, како истиче Милосављевић, што је био један од критеријума по којима је Меденица начинио избор дела, а други животно доба јунака, односно њихова младост. Суштина оног што зауставља ове људе, махом принчеве и краљевиће, у чијим рукама је судбина народа, јесте, по Милосављевићу у томе да су у питању млади интелектуалци и веома осетљиве особе, који схватају да улазак у свет одраслих, детерминисан политиком и сплеткама, подразумева одређену врсту одговорности.
Н. Пејчић
