Прича Недељног Дневника: Нека оде с оне стране дуге

На Барбесу је ујутру хаос, крчи себи пут, с торбом на рамену. Маса је на опрезу, траже новац. Боксови цигарета, фалсификовани парфеми и торбе, вуку га за рукав да му показују ствари, он се прави да иде некуда, да би избегао поглед особе која га зауставља.
k
Фото: Ilustracija

Брзо се креће, зна да ће се лакше ходати кад прође Пигал. Аутобуси Јапанаца, Кинеза и Немаца још се нису паркирали. Мулен руж изгледа као картонски декор. "Елизе Монмартр" и даље је у пепелу. Париске улице су радња са сувенирима. Увек је мрзео Трг Клиши, превише буке и аутомобила.

Јучерашње сунце је нестало, хладно је и гладан је. Познати осећај празног стомака. Кад је могао да остане код куће, није му сметало. Емили доручкује житарице за цице, које терају у тоалет и имају укус сена, појео је неколико кашика, резигниран, али се бојао да ће му се превише кењати. Дан раније се снашао за тоалет у Мекдоналдсу. Али већина их је опремљена кодираним тоалетима, како би се спречило да људи у његовој ситуацији тек тако улазе.

Емилину огорченост доживео је као нож у груди. До последњег тренутка је веровао да ће му оставити кључеве од стана. Бар преко дана. Схватила је да је у невољи. Гурнула му је две новчанице од двадесет евра у руку на улици, избегавши његов поглед и отишла на своју метро станицу малтене трчећи. Емили, оно што је постала, јесте најтужнија ствар коју је икад видео. Има нечег ужеглог у њеном даху, нечег поквареног, што је прожима и квари расположење. Па ипак, с годинама, заводљивија је него пре. Није толико лепа, заоблила се, али добро то носи. Самопоуздање јој даје одређени шарм, раније је била више укочена.

Наговарао ју је као лудак да му позајми свој макбук. Било га је срамота, за доручком, да толико инсистира - али није имао избора. Мора да се повеже на нет. Морао је да моли. Извадио је касете са Алексовим интервјуом из торбе и махао њима као да су заповести - "То је његов тестамент, Емили. Разумеш? Нисам хтео да ти причам о томе, али то је један од разлога што сам се вратио у Париз. Остављам ти их у залог - позајмиш ми компјутер, осам дана највише, а кад дођем да ти га вратим, узимам касете. Чуваћу га као зеницу ока свога". Не треба јој тај комплутер - има ајпед, ајфон и стари компјутер са огромним екраном који јој служи уместо телевизора. Оклевала је, инсистирао је. Попустила је, згрожена што види како се понижава. Познат му је поглед који му је упутила - исти онај који је он упућивао другима џанкијама кад би дошли да га смарају, у продавници, јер им је потребна нека кинта  "коју ће вратити сутра, сто посто", што би се завршавало тако што Вернон попусти, поражен, само желећи да ођебу.

Испред, кад је извадила две новчанице од двадесет евра, хтео је да каже "ма шта то радиш?" а стрпао их је у yеп скренувши поглед.

Замерала му је, и то жестоко, што је није позвао после Жан-Ноове смрти. Искрено, није чак ни помислио да би то могао да буде битан догађај за њу. Жан-Но никад није причао о њој. Никад.

Пролазећи поред Старбакса, поново се запитао шта је то толико посебно код тих кафића да их се толико отвара по Паризу. Улази, исто као у Мекдоналдсу, али удобно, уместо мириса кромпирића ту је мирис колача. Све га изненађује, од униформи особља до система наручивања. Али примећује да је ушао у рај за дуваче: слаткиши, велике фотеље, лагана музика и пригушено светло - да је дозвољено законом, могли би одмах да се претворе у кофи шопове, па би сви хтели да живе тамо. Обраћа се младој жени за пултом, нико не стоји иза њега а девојка има двадесетак, слатка црнкиња високих јагодица, превише почупаних обрва са секси гласом. Вернон хоће да зна све о кафама на менију. Она одговара сталожено, нимало као девојка која флертује. Обраћа му се као перверзном маторцу који је побегао из дома за старе на углу и открива трећи миленијум. Волео би да је заинтересује, да осети да може да је уздрма, волео би да се смести код ње и проведе зиму у њеном кревету. Али ништа у њеном ставу не дозвољава му да инсистира. Одлази са огромном црном кафом, од два евра и 60 центи.

Ушушкан у двосед, прикључује компјутер и види свој одраз у стаклу. Емили га је барем добро ошишала. Разгледа локал. Основна разлика између правог бара и овог места је шанк. Оно што чини један бар јесте шанк. Иначе си у чајyиници. У бару, захваљујући шанку, постоји кутак за тебе, знаш да можеш да уђеш сам. Он је имао пулт у својој радњи. Да би на њега могло да се налакти и остане сатима, причајући у празно. Управо супротно психијатру: стојиш, окренут си према саговорнику, без икаквог временског ограничења. Бог зна да се наслушао разних срања у продавници за тих више од двадесет година.

Отвара своју Фејсбук страницу, постује снимак Crampsa, лајв у психијатријској болници, датотека неодољивог шарма, који би могао да покупи највише симпатија. Изјаве о Алексовој смрти намножиле су се током ноћи. Нек почива у миру, нек се јебе са својим хипстерским песмама, нека оде са оне стране дуге, и сви постављају неку његову фотографију, анегдоту - упознао сам га у бару, читао је Новалиса, спавала сам с њим, инспирисала сам ту и ту песму, дао ми је жваку, куповао сам тоалет-папир, он је куповао шунку, видео сам га пијаног једно вече, платио сам му пиво, видео сам га како лежи на поду у сопственим говнима, погодило ме је, био је велики песник, срце ми крвари.

Тешко му је да изабере са своје листе пријатеља. Има их много. Продавац плоча упознаје много људи. На почетној страници види величанствену фотографију Харлија Фленагана Џуниора, прича не јењава већ три месеца - Харли Фленаган Yуниор избо је ножем лика који га је заменио у Cro-Magsima. Лајкује као луд. Кафа није лоша, пије пола литра и то му разваљује стомак.

Виржина Депент

Из књиге “Вернон Тродон”. Превод са француског Новак Голубовић. БООКА, Београд 2019.

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести