Баснолико-прозно ткиво, унутар којег су, како наводи и сама ауторка, животињама, главним јунацима, дате људске особине, као што су говор, карактер… изливено је у јасне, питке, а стилски постојане сценске низове, често наглашене сентименталности, али не и патетичне, иако се таква опасност сама по себи нуди. Ток фабуле је минуциозно укумпонован до самог краја романа, а неколико важних момената, скупно гледано, имајући управо у виду и сугестивно исприповедану причу, дају естетску пуноћу овој књизи богатој елементима читалачке радости.
Романи за децу, према ставу Ериха Кастнера, творца „Емила и детектива“, требало би да буду квалитетан пут према одрастању, испуњен темама које најмлађи проживљавају, али и пустоловинама могућим само у свету маште. Плетући своје прозно ткање око срне Таре, њене сестре Лане, те низа других, често пођеднако важних ликова, попут Огија, Нестора, Дабе и Старог Чике, ауторка је учинила баш то, преплитала реалне животне ситуације и свет имагинације. Чини се ипак да се изнад тока приповедања, изнад те наративне мреже искустава и спознања о општим вредностима, пријатељству, љубави, слободи, али и болу, са којим се кроз живот суочава свако свесно биће, осећа позив на повратак природи.
Није лако писати за децу. Она знају бити сурово искрен критичар. Ако их књига освоји, пратиће јунаке без узимања ваздуха између два поглавља. Уколико им је, међутим, сморна, зеваће без устрчавања и руке на устима. И књигу заборавити као да је није ни било. Снежана Лазић није написала досадан роман. Њена прича је жива, тече, разлива се у понеки рукавац, да би се опет вратила матици, успостављајући везе које постоје између унутрашње лепоте јунака и онога што је видљиво и опипљиво, али без сувишних дигресија, неразумљиве симболике и упитних мотива. Избегла је при томе ауторка замку креирања васпитног приручника умотаног у литерарни целофан, а ипак уградила у своју списатељску кулу мноштво порука и поука.
Има овај роман још многе аспекте вредне пажње, те стога читалац са подужим стажом не би требало да му прилази са предубеђењем, оптерећен поетикама које воли више или на које је навикао. „Кугла на небу“ јесте усмерена ка деци која још нису изгубила смисао за невино и наивно, спонтано доживљавање света кроз књижевно узбуђење. Али и ми старији, које је свакодневица већ учинила несвесним робовима одеђених друштвених конвенција, навика и амбиција, ако се без предрасуда препустимо тексту Снежане Лазић, дружићемо се са аутентичним штивом које пре свега поручује да је живот одважност. Мада нема сумње да ће “Куглу на небу” ипак највише волети млађи део „читалачког чопора“.
М. Стајић
