Сврставајући је у најсјајније нове звезде скандинавске књижевне сцене, критичари не штеде речи хвале због њене способности да уверљиво поведе читаоце на путовање кроз време и простор, док она сама открива да је пуно путовала и при томе увек била пажљиви посматрач.
Била сам на свим местима о којима пишем или сам током самог писања тамо отпутовала. Обавила сам ’тону’ истраживања по библиотекама, гледајући старе слике, разговарала са људима који су се сећали времена које ме интересује, почев од тога шта су носили, коју одећу, речи су Софије Лундберј.
Као новинар, срећете многе занимљиве људе, читате и научите много о различитим темама. Мислим да ми је то у писању помогло на много начина, све те приче које су ми причали.. Такође, волим да истражујем ствари које моји ликови доживљавају и места која посећују... , наводи шведска књижевница у интервјуу „Дневнику”
Инсистирате на томе да Вашу имагинацију прате аутентичне емоције. Значи ли то се емоције ипак не могу измаштати?
Мислим да се емоције могу измишљати, али умногоме помаже ако сте их сами осетили. Сви смо некад били заљубљени, малтретирани, љути, тужни.... Све те емоције су права ризница за писца. Увек покушавам да се идентификујем с ликовима како бих извукла праве емоције за дату ситуацију.
Да ли сте осећали оптерећење, притисак након “Црвеног адресара”, који је постао светски бестселер, да следећи роман мора бити још бољи?
Да, увек осећам притисак да пишем боље. Никада нисам задовољна оним што напишем. Веома сам захвална свим дивним читаоцима које имам широм света: наставићу да се трудим пишући сваку наредну причу.
Позајмићу питање од колеге Брендана Даулинга, уз малу модификацију: Ако је “Црвени адресар” сјајна прекретница за разговор са родитељима и бакама и декама, коме сте писали “Упитник је пола срца”?
Свим читаоцима који имају успомене из детињства које на њих и даље утичу на различите начине. Или онима који имају некога у близини ко пати због догађаја из детињства. Јер то је прича која нас позива да се помиримо са прошлошћу.
Једном приликом сте открили да сте “одрасли у кући без књига”. То је био избор Ваших родитеља. Стрепите ли од тога да би данас технологија могла да “протера” књиге из дечјих соба?
Волим да читам праву штампану књигу, али мислим да је технологија добра и радознала сам да видим шта ће будућност донети. Много могућности долази уз то. Прича о причама никада неће умрети, сигурна сам у то. Тако је и са технологијом, она је само други начин да испричате или слушате причу. Деца су највећи приповедачи. Понекад се бринем да превише притискамо децу данас и да им не дозвољавамо да буду креативни и да се забављају. Мислим да је важно свакодневно читати деци, или причати приче или заједно измишљати приче. То радим са својим сином. Али, постоје и други начини неговања креативности. Одрасла сам у креативном дому који ме је сигурно учинио креативнијом. Мајка и сестре су пуно шиле, отац је био yез музичар, а такође је био веома талентован у раду са дрветом. Мој таленат се разликовао, била сам привучена у књиге од детињства, иако нисмо имали књиге код куће. Захвална сам за библиотеке и за књиге које су ми родитељи поклањали за рођендан. Често је то била једина ствар коју бих желела. Још увек се обрадујем када ми неко поклони књигу.
“Црвени адресар” завршили сте речима: “Јесте ли волели довољно”, док је у “Упитнику” постављате сасвим другачије питање: “Јесте ли сигурни да се сећате како је заиста било”?
Завршавам своје књиге кратком песмом, за коју се надам да ће покренути размишљање читалаца након завршетка књиге. Ја то просто волим, када те књиге понукају да размишљаш о свом животу. Мислим да и сама постављам ова питања када завршим писање неке приче. Тако да могу наставити да размишљам о теми књиге чак и након што је објављена и дата читаоцима. Сваки пут ми се слама срце када морам да се растанем са управо написаном књигом и њеним ликовима. Заправо, наслов „Упитник је пола срца“ смислила сам једне вечери, када сам погледала питање у "Црвеном адресару": "Да ли сте довољно волели?"... Почела сам да размишљам о свом животу, цртајући знак питања изнова и изнова на страници. А онда сам изненада видела - знак питања је заиста пола срца. Ја сам то записала и почела размишљати о томе како тајне које чувамо могу да нас спрече да волимо у потпуности.
Скандинавска књижевност доживела је прави бум последњих двадесетак година, стиче се утисак да никада није била присутнија на глобалном нивоу. Како се може објаснити тај феномен – овде призивамо и суд новинарке Софије Лунберј:)?
Ох, то је пре питање за агенте и издаваче. Веома ми је тешко да на њега одговорим. У последње време Шведска се заиста фокусира на креативност. Можда је то тако. Или је можда живот у Скандинавији толико хладан и досадан да морамо да измислимо сјајне приче да се забавимо током мрачне зиме.
М. Стајић
