Усамљеност је друго име за дијаспору

Међународни књижевни фестивал „Прозефест“ окупиће ове недеље у Новом Саду седам писаца из различитих земаља, другачије поетике и генерацијске припадности.
Drago Kekanović, književnik
Фото: Drago Kekanović

Међу њима је и Драго Кекановић (Братуљевци, код Славонске Пожеге, 1947), један је од најистакнутијих српских писаца који већ више од три деценије делује у Хрватској. Његова проза везана је за простор завичајне Славоније и Загреба, будући да у највећем делу рефлектује судбину српских и хрватских протагониста у другој половини 20. века. Приповедач, романсијер, драмски писац и сценариста досада је објавио књиге прозе: Вечера на веранди (1975), Ледена шума и друге кратке приче (1975), Потомак сјена (1978), Заглада, (приче, на пољском, Краков, 1985), Ивањска ноћ (1985), Панонски диптих (1989), Рибља стаза (1997), Амерички сладолед (1998), На небу и друге приче (2002), Вепрово срце (2012), Усвојење (2013), Изабране приче (2014). Добитник је више значајних књижевних награда: Андрићеве награде, Светозар Ћоровић, Виталова награда – Златни сунцокрет, Борислав Станковић, Бранко Ћопић, Душан Васиљев… Био је уредник у „Студентском листу“, „Полету“, „Прологу“ и у Српском културном друштву „Просвјета“, а радио је и као уредник и драматург у ТВ Загреб.

Долазите у Нови Сад на „Прозефест“, фестивал основан са намером да се књижевност врати живом и непосредном контакту аутора са читаоцима, а пре свега младом публиком. Шта за вас значе ти сусрети са читаоцима и колико сте у прилици да пратите рецепцију вашег дела?

- Нисам у прилици. И немам поуздан увид у рецепцију мојих прича. Знате, кад сте стерани у мањински тор и на сужене видике, аутоматски губите релевантне естетске критеријуме. Усамљеност вам је друго име за дијаспору. Понекад, у тој усамљености помислим како све што сам радио није вредело толиког труда, али се онда јави неки глас, удаљен хиљадама километара, са сасвим друге стране ове наше „јабуке“, да поручи како тамо, с те друге стране, целу ноћ није испуштао вашу књигу из руку. Онда, опет, помислите како је све ипак, имало смисла. А будући је намера Прозефеста, колико знам, заиста нова и јединствена, и то је кључни разлог што сам се одазвао, мада одавно избегавам књижевна окупљања, с оним издајничким и непоузданим изговором да ће дело само наћи пут до читаоца. Јер, чудноват је књижевни живот: можда хоће, а можда и неће. У сваком случају, долазим са стрепњом и знатижељом да чујем како су млади људи доживели моје приче, које ни одраслима нису лако штиво.   

На неки начин ваше књиге су посвета историјском присуству Срба у Хрватској, њиховој изгнаничкој судбини, општим и појединачним трагедијама кроз које су пролазили народи на овим просторима. Колико управо тај тематски круг у вашим приповеткама и романима доживљавате као неку своју књижевну мисију?

- Ох, не бих посезао за тако крупним речима. Мислим да су ствари пуно једноставније и тим горе. Свет нам на очиглед тоне у све веће зло, али је нама, Србима у Хрватској слаба утеха што нисмо једини који су пострадали, и што ће још многи тек пострадати. Шта се ту може?! Било како било, не верујем, а никада нисам ни веровао, да је у основи књижевног напора некаква мисија и послање, не, пре се ту ради о необјашњивој унутрашњој присили да не смете олако одустати од тегоба које стоје на путу уобличавања ваше приче, јер би то значило да одустајете од самог себе. Морање је то, дакле. Немогућност одступа и бега, изговора и сакривања. Јер, прича која вас није пробудила из сна, никада неће бити написана. У процесу приповедања има једно место, један тренутак, у ком прича и приповедач замењују места, и тај је часак колико надреалан толико и стваран. Осетим ли га, знам да се прича сама довршила. Давно, тамо још уочи деведесетих, мени је непоновљиви Александар Тишма предсказао да ме чека „море јада“, да ћу бити осуђен на приче о несрећи, и да већ сада/тада заборавим на веће читалиште, јер људи не воле такве приче. Мени све ове године није преостало ништа друго него да се надам како проницљиви и умни Тишма није био у праву.

Ваша дела успостављају везу према српској књижевној традицији, о неким од имена из плејаде највећих српских писаца симболично говоре и награде којима су овеначене неке од ваших књига. Који су то аутори којима се увек враћате и за чијим делима посежете када трагате за писцем у себи?

- Да, то с наградама се заиста некако склопило у добру причу која се догађа на правим местима и у прави час. Колико се то може у датим околностима. За мене је, ако ћемо право, највећи добитак управо чињеница коју сте навели у свом питању: да моји романи и приче успостављају везу према српској књижевној традицији. Хвала вам на тој констатацији. Шта бих више? У паузама између два наслова, иначе, не посежем за књигама, окрећем им леђа, радије се отпућујем у дугачке и самотњачке шетње, тако ми је најбоље. Нема другог начина да ми се јави нова прича.

Колико књижевност и култура уопште, по вашем мишљењу могу да допринесу неким новим везама, дијалогу, разумевању и помирењу на овим просторима?

- Мало. Или нимало. Вероватно грешим, али у том погледу никада нисам имао, а ни данас немам, некаквих илузија. Једно су пароле, и добре намере у које не сумњам, али је стварност сасвим другачија. И данас као нешто најружније памтим она силна разочарања наше бивше књижевничке браће и братије када би сазнала што сам по рођењу, а не по државности. Мени глупо, њима неугодно. Но, пустимо то. Не ради се ту само о немилосрдној и ноторној чињеници да су књижевност и култура уопше одувек биле у „државној“ служби, у оваквом или онаквом статусу, па су тако и данас у зависности од државне касе. Има ту, затим, још једна погубна транзицијска последица на коју се мало обраћа позорност. А ради се о томе да смо сви постали довољни сами себи. И да нам други не требају. Други кваре јединство и слогу, уносе немир, ремете склад и идилу. И зашто би се онда мирили, кад се баш лепо мрзимо. Да нам није тако лепо, одавно би утихнуле свађе и спласнула мржња. Не знам коме је боље тако, мени није. И што је најгоре у свему, то траје годинама, а не видим да сви напори за новим „везама“ доносе приметне учинке, јер се неким непромишљеним чином брзо поништава постигнуто. Волео бих да грешим, али се плашим да смо још далеко од било каквог сувислог дијалога, а камоли до разумевања. Пред младим и паметним људима је већи посао него што очекују. Ми смо се, изгледа, потрошили. Мом нараштају не преостаје ништа друго него да им држимо палчеве да успеју.

Какав је ваш став према Декларацији о заједничком језику чији потписници сматрају да се у БиХ, Црној Гори, Србији и Хрватској користи језик који лингвистички припада истој групи?

- Нисам из тог филма. Зато: нека њих, без мене.
 

Нина Попов
 

 

У сусрет „Прозефесту”

Књижевни фестивал званично почиње сутра, а вечерас од 19 часова у Културном центру Новог Сада, који је и организатор, одражава се програм “У сусрет Прозефесту” на коме ће предавање “Борхесова деца”, посвећено савременој хиспаноамеричкој књижевности, одржати Бранко Анђић, књижевник и преводилац, један од учесника “Прозефеста”. У 21 час у хотелу “Леополд И” на Петроварадинској тврђави одржаће се разговор аргентинском књижевницом Луисом Валенсуелом, Перуанцем Сантјагом Ронкаљолом и Бранком Анђићем.

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести