Познато је да се њен таленат развио током студија у Минхену, о чему сазнајемо из писама, из сећања њене сестре Љубице, као и колега и пријатеља. Љубица је 1901. с 15 година дошла у Минхен, да би похађала конзерваторијум. „Ми идемо по пољима, по оним шумама око Иберзеа... Надежда тражи да понесем виолину. Она стави руксак на леђа, узме штафелај, ја виолину и - правац брезе. Док је Надежда сликала брезе у Баварској, ја сам све време морала да свирам. Сад измисли Бетовена, онда тражи Вагнера, па Менделсона и тако даље, стално ме форсирала. Каткад ми то падало тешко, али ја сам желела да јој угађам, њен репертоар увек да имам,“ сећала се касније Љубица.
Надежда није уживала у музици само док је сликала, већ је била чест посетилац опере у минхенском Краљевском позоришту, што је објаснила жељом да упозна најлепше стране једне од европских престоница. „Није то повођење за Западом, већ једино да видим оно што код куће не могу видети... Да се вратим претоварена знањем.“ Њен радни дан је трајао од 8 ујутру до 8 увече, било да је радила у Ажбеовом атељеу или у природи. Слободне тренутке проводила је у позоришту, и веома често у дому Јоце Савића и његове супруге глумице Луизе Шарл у Краљичиној улици у центру Минхена. Јоца Савић (Нови Бечеј, 1847–Минхен 1915) био је директор и главни редитељ Краљевског позоришта. Његово име Надежда с изузетним поштовањем често помиње.
Јоца Савић је од најранијих дана више волео глумачки позив од трговачког који му је породица наменила. Његов несумњив таленат обезбедио му је глумачке ангажмане у водећим позориштима, а круну његове каријере представља његов допринос позоришној режији. Само у минхенском позоришту, од 1895, за 20 година, режирао је више од 330 представа. Шекспирове комаде поставио је на сцену преко 50 пута, потом следе аутори попут Шилера, Грилпацера, Гетеа, Молијера, Клајста, Лесинга, Калдерона, Лопе де Веге, Голдонија и многих других; такође, он је и оснивач Шекспировог позоришта по угледу на аутентичну Шекспирову позорницу. Критика је као посебну вредност његових режија истицала склоност ка реализму и изузетну емотивност у глумачке изведбе. Бавио се и педагошким радом; код њега је, рецимо, глуму изучавао чувени Добрица Милутиновић.
„Он је највећи српски уметник који је славу стекао у иностранству. Нема већег ни глумца, ни редитеља, ни театролога, ни педагога, ни преводиоца, од Јоце Савића“, приметио је његов биограф Душан Рњак. Надеж- дина жеља да буде на извору минхенских културних дешавања, али и везе Јоце Савића с Тителом, родним мес- том Надеждине мајке и местом порекла породице Милетић, допринеле су Надеж- дином дружењу са Савићем.
„Синоћ сам била у опери - господ. Савић је тако добар да ми често шаље улазнице; дакле бејах и таман кад се свршио први чин чух предамном где један господин рече својој госпођи ‘Баш беше ваљано. Живели... Пази сад ћемо чекати и гледати, видећемо шта ће се збити, али само да је да почне Тернина да пева ‘... Па то су Срби, од куд они доспеше да слушају ‘Сигфрида’ Вагнеровог... Од њих добих одговор ‘Не нисмо Срби, ми смо Хрвати’, те тако за цело време до свршетка пријатно се забавих са ово двоје старих Хрвата - они су овде има три месеца, путују из задовољства. Тернина Милка, прва и најбоља за сад у Европи певачица, је Хрватица из Загреба па су дошли да је чују.“ Сличних контаката, преписке и дружења са Јоцом Савићшем било је у Минхену више, а на Надеждину и иницијативу њеног оца Мите Петровића, 1904. године Савић је у Београду од краља Петра добио Орден Св. Саве. У то време, Надеждина минхенска етапа била је увелико завршена, а њена сликарска интересовања су са баварске природе усмерена на србијанске пределе и становнике Србије.
Јасна Кујунџић Јованов
