РЕЧ КРИТИКЕ Пољак Џ. М. Куција

(Лагуна, 2024)
w
Фото: Laguna

Куцијев „Пољак“ ослања се директно на Дантеов „Нови живот“, и причу о песниковој љубави према Беатриче и на много начина може да се посматра као изокретање познате љубавне приче. Алузије нису скривене ни на који начин - главна јунакиња се зове Беатрис, а њен удварач пољски пијаниста Витолд често прави отворене алузије на Дантеову љубав. 

Иако је „Пољак“ кратак роман о љубавној афери пијанисте који гостује у Барселони, и његове много млађе домаћице, монденке Беатрис, у питању је пре хладна деконструкција идеје о љубави него наратив о било каквој страсти. О Витолдовој љубави сазнајемо из његових речи, увек помало укочених, несретно сапетих у реченице енглеског који није матерњи ниједном од њих двоје, и мада он показује врсту упорне оданости својој Беатриче, у исто време није сасвим јасно ни да ли он њу види до краја, такву каква јесте, ни због чега је одабрао баш њу после само једне вечери тривијалних разговора. С друге стране, управо ту се и отвара линија дијалога са Дантеовом чувеном љубављу из 13. века; исто као и Беатриче, чак иако је главна јунакиња, Беатрис је само (не)вољни објект туђе уобразиље, непрозирна, и без јасне сопствене агенде.

Куци мајсторски игра на ивици потпуне деконструкције и обесмишљавања идеје о оваквој љубави – Беатрис је помало као Мадам Бовари, испразна, сувише обична особа, а Витолдова љубав је сва у његовој глави, последња животна страст коју је конструисао сам за себе, заснована ни на чему. У исто време текст је могуће читати и сасвим супротно, као неку врсте апсолутне сублимације где се коначна романса отелотворује као више од збира сопствених делова – из тог угла Беатрис је пажљива, пристојна, саосећајна, љубав је стварна јер су је њих двоје учинили стварном, и чињеница да Беатриз не може да одустане од тога да по сваку цену дође до песама које јој је Витолд посветио показује колико је све на њу оставило трага. Али коначно, у томе је мајсторство великих писаца (Куци је 2003. добио Нобелову награду за књижевност), чак и кад им књиге нису велике. „Пољак“ нити је обиман роман, нити претендује сувише било какву крупну истину, ипак и на мало страна отвара се питање на коју није једноставно одговорити, и мада је књига крајње питка, и једноставна, она је далеко од плитке.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.1153
Најновије вести