Она се налази у врло потентној фази своје каријере, када ствара и снима своје (тренутно) најбоље радове. У том смислу ова награда одудара од класичних признања за животно дело и махом апострофира музичаре и музичарке у напону каријере, који ће (ако тако пожеле и послужи их здравље) још дуго свирати, стварати и померати границе. Са друге стране, стваралачки опус који је Јасна већ оставила за собом, чак и да више никад ништа не сними, један је од најрепрезентативнијих на домаћој музичкој сцени уопште и у доброј мери кореспондира управо са начином на који је радио Малиша Драшкоци.
Подсетимо се, овај свестрани инструменталиста и композитор је од 1971. био контрабасиста Београдске филхармоније, да би потом свирао са ансамблима ренесансну и средњевековну музику, па касније са најважнијим југословенским џез бендовима с краја седамдесетих и почетка осамдесетих, све до епохалне сарадње са Лалом Ковачевим у оквиру трилогије Балканске импресије. У свом композиторским о извођачком раду, безмало револуционарно за то време и место, није раздвајао џез, класичну и народну музику. Током деведесетих држао је и радионице кроз који су прошли данас најзначајнији музичари домаће џез сцене, отварајући им очи за нове музичке видике и слободан приступ музицирању.
Једна од њих била је и Јасна Јовићевић, коју је живописан животни и музички пут водио од Будимпеште, до Торонта, Њујорка, Индије, и других тачака земаљске кугле, све до Суботице у којој данас живи и ради. Домаћа публика је у први мах препознаје као саксофонисткињу која гостује на издањима и концертима Васила Хаџиманова, а почетком десетих година овог века захуктава се и њена соло каријера. Испрва наступа са басистом Армандом Месарошем у дуо формацији Дхарма, па са фаготискињом Габриелом Косо, а напослетку потом шири поставу до квинтета и секстета на веома значајним албумима “Flow Vertical” и “Sounding Soltude ”. У трију са Силверстером Миклошем и Ксаверијем Војчинским издаје и албум “Informal Shapes”.
Баш као што је био случај са Малишом, тако и Јасна Јовићевић последњих десет година помера границе онога што сматрамо конвенционалним жанровским оквирима. Наравно, околности су у последњих 20-30 година битно промењене и данас није толико необично нити револуционарно када помешате џез, класичну и етно музику. За Јасну ће овај пут којим се ређе иде бити пут особене мултидисциплинарности кроз проучавање јоге, источњачке духовности, или веза музике и науке, што ће своје исходиште пронаћи у атипичним концертним перформансима или албума ослоњеним на веома промишљење концепте.
Тако је, рецимо, последњи албум „Sounding Solitude“ ова ауторка конципирала по Киблер-Рос моделу туговања, који се заснива на пет стадијума: порицању, љутњи, преговарању, депресији и прихватању, чему је придодала и свакодневну духовну праксу Садхану, комбинацију медитативних техника, а свака од шест композиција посвећена је једном од ових стања. Албум “Flow Vertical” настао је као програмска савремена музика која има за циљ истраживање звучних вибрација и фреквенција који на одређени начин утичу на наш ум, енергију и тело у односу на седам главних психичких центара – чакри.
Јасна Јовићевић је тако прошла комплетан пут од усвајања елементарних начела музичке слободе кроз мешање и трансгресију жанрова, до концептуалног промишљања музике као целовите људске делатности која надилази конвенције уметничког израза. Коначно, управо се оваква заокруженост мисаоног аспекта Јасниног стваралаштва враћа и самој музици као таквој. Она не остаје на нивоу филозофског концепта или уметничког перформанса где би музика била наменски фрагмент, већ ово промишљање напослетку постаје нешто што заиста осећамо кроз музику, на интуитивном или емотивном нивоу. Баш као када се нађете у некој галерији ии музеју савремене уметности па остањете запањени чистом снагом неког дела, чак и ако нисте стигли или пожелели да прочитате елаборирану кустоску експликацију у каталогу.
На музичком плану су поменути албуми Јасне Јовићевић и најоригиналнији, док комбинује слободније форме џеза и савремену камерну композицију, па дувачке инструменте са гудачима, односно сопственим вокалом и атрактивним ударачким инструментом спацедрум. Са друге стране, кроз наступе са Силверстером Миклошем и Ксаверијем Војчинским, реномираним музичарима европске сцене, исказује свирачке квалитете и компетенцију унутар конвенција фри-џеза.
Када говоримо о значају Јасне Јовићевић за домаћу музичку сцену, ваљало би поменути и њен научно-истраживачки рад који тематизује историјску и актуелну позицију жена у џезу, како на глобалној тако и домаћој сцени. Њена докторска дисертација “Положај инструменталисткиње у трансдициплинарним праксама џеза” објављена је ове године, у прилагођеној верзији, као књига “Добро јутро, џезерке” издавача Орион Арт. Није велико откриће рећи да живимо у патријархалној средини, а да је џез и глобално током историје била позорница на којој су главну улогу играли мушкарци – не само музичари, већ и критичари, организатори и селектори фестивала, професори на музичким академијама, и тако даље. Та ситуација се полако али сигурно мења на Западу, док Јасна Јовићевић прави прве пионирске, мукотрпне кораке у тематизовању и промишљању овог проблема у Србији.
Јасни Јовићевић ће награда Повеља са статуетом „Војин Малиша Драшкоци” бити уручена у СКЦНС Фабрика, 10. новембра, у 20 сати, на почетку друге вечери другог издања фестивала Pocket Globe. Након доделе награде, Јасна ће одржати концерт Илузија слободе, свој соло-пројекат у ком ће јој се, као гост концерта, прикључити Бојан Бојић (електроника). Ово ће бити још једна добра прилика да уживамо у бујној креативности уметнице у напону снаге, али и да јој се захвалимо на досадашњем раду и опусу који је оставила домаћој уметничкој сцени.
Никола Марковић
