Новосадска ликовна публика имала је прилике да упозна овог признатог интернационалног уметника, чија су дела у колекцијама широм света, а који већ деценијама живи у Прагу, на његовој самосталној изложби приређеној прошле године у Галерији Матице српске поводом 30 година уметничког рада. Иако у његовом стваралаштву и сликарство заузима значајно место Ђаковић се определио да ову монографју посвети пре свега цртежу. У једној врсти личног дневника, са репродукцијама радова од најмлађег узраста до оних насталих у зрелом периоду његовог стваралаштва и са пропратним ауторовим текстовима, публикација прати досадашњи Ђаковићев уметнички пут. Већ у уводном делу Ђаковић наводи “од мог најранијег детињства цртеж ће за мене бити моја религија, мој спас од спољашњег света, начин изражавања, мој унутрашњи глас, моја слобода”. Још тада је схватио, како каже, да цртежом, том најбржом и најмањом скицом, хвата моменат живота који на тај начин остаје вечан.
У сасвим лично интонираним записима Ђаковић пише о годинама сазревања, када прво почиње његова фасцинација стрипом, која је по њему један од разлога каснијег бављења уметношћу, првим цртачким моментима у познатој уметничкој школи у Шуматовачкој улици у Београду где је схватио “моћ и лепоту линије, цртежа, као есенције првобитне сликарске тахнике”. Следи школовање на Ликовној академији у Прагу, који ће од тада постати његов дом, када се хвата у коштац са суштинским значењем линије као полазне тачке која постаје “други дом, кућа, црква, уточиште”.
На трагу Јозефа Чапека
„Дубоко у себи осећам да ће се мој дело завршити негде близу онога што је радио Јозеф Чапек. Та суптилност, сигурност, а опет лакоћа, где је све на свом месту и ништа није сувишно, функционално је, а опет етерично, уз моје једноставне и сигурне линије које ће спојити моју прошлост и садашњост, које ће бити мој одраз - тако видим себе“, наводи Ђаковић.
Ту си и записи о познатим професорима прашке академије Коталику, старијем и млађем, Туреку, Цепелаку, Завадилу, студијским путовањима, са посетама светским музејима, која су га приближавала највећим великанима уметности и како каже обогатила му ум и и дух и омогућила да у својој вештини напредује до неслућених размера. Део Ђаковићевих уметничких интересовања односи се и на фреско сликарство, а његов неостварен сан да ослика цркву техником старих мајстора.
Први додири са античком културом у Боки Которској такође су касније утицали на овог уметника и последња монументална платна из 2011. и 2012. инспирисана су античким легендама. Каменчићи у мозаику ауторовог детињства у Боку преточиће се касније у десетине цртежа, слика, фотографија и страница писаног текста. Облазећи манастире и цркве још током детињства и одрастања Ђаковић је, како наводи, стекао темељну представу о средњовековној српској држави, што је такође нашло одраз на његовим платнима, као и голгота српских историјских збивања. У овим записима аутор наводи и књиге које су га инспирисале за цртеже и слике међу којима су између осталих “Сеобе” Милоша Црњанског, “Време смрти” Добрице Ћосића и Павићев “Хазарски речник”. Монографија се завршава циклусом цртежа за књигу професора Миодрага Радовића која је названа “Пчелојављење”.
Н. Попов
