По њему осећања нису приватна стања унутрашњих светова душе, него просторно распрострте атмосфере. Осећање у смислу афективне погођености састоји се у телесно осетљивом доспевању под утицај атмосфера. Али шта се осећа ако доспевамо под утицај ништавила? И ко то ништавило ствара? Зар га ви људи из ријалити програма не осећате?
Кобна дијалектика несрећног бића је да оно пати од празнине. Не само да пати оно биће које има премало, него и оно који има превише. Може да осети властиту бестемељност, ништавило, апсурдност. „Зар ти не знаш да ја немам дно“, каже једна таква рупа песникињи на питање шта више хоће од ње, када јој се јавља упорно чак и пре него што ће уснити.
Управо овакав контекст, утицај атмосфере света и времена у коме живимо, а које је дошло до свог краја и сада кружи око црне рупе будућности која никако да се укаже - јер готово да је нема - један је од битних момената стваралаштва аутора и извођача Бориса Ковача. Ковач је својеврсан медијум, жива резонантна кутија ситуације у којој се шире апокалиптичне атмосфере са разних страна, у којој сва та дејства наслућивања празнине ништавила које се шири одзвањају. Он је прави правцати „тремо ерго сум“, подрхтавам дакле јесам. Он је тај који има трему од аветињске грађевине по којој тумарамо, у којој је сваки акт цивилизације уједно и акт варварства, а његова музика, поготово од „Последњег балканског танга“ почетком 2000-тих, па све до камерне, дубоко интимне, одговор је на ту ситуацију. Филозоф Дамир Смиљанић је ову ситуацију означио појмом раздражености.
Феномен раздражености био је уочљив још почетком 20. века, у тзв. бел епок периоду, а њиме је поново обележен и крај истог тог, прошлог века. Живот у велеградовима, техничка револуција и нови медији – изазивали су и изазивају неслућену раздражљивост и почетком и крајем столећа. Пажња модерног човека постала је растрзана, она скаче с једног објекта на други, он нема мира, деконцентрација је начин његове организације, пише Смиљанић у својој књизи синестетичких огледа „Иритације“.
Појединац постаје несталан у својим жељама и поривима, део је аморфне масе која га апсорбује и даје му нови профил – човека масе. Он нема аутентичан доживљај света, његово искуство је само фрагментарно док му целина збивања негде измиче. Он је научен да реагује аутоматски, несвесно. Његово сопство кризира у раздражљивости. Дух времена чини људе пријемчивим за шокове и пометње, сензибилност и духовност модерног човека се често испољавају у негативном укусу. Преосетљив на већину онога што му се не допада, позитивни укус иритираног човека остаје неодређен.
Уместо континуитета свести на снази је њен дисконтинуитет, свест се напросто фокусира на једну ситуацију као део стварности који је у датом тренутку од интереса за њу. И, хоп, већ је скочила на другу. Људски дух се храни иритацијама.
Е сад, да ли је могућ обрнути пут, од иритација до рађања позитивног укуса? Да ли је могућ супротан ефекат, да се субјект обузет утиском естетског дејства осети оснажен у свом постојању и спреман да се одупре мноштву спољашњих утисака, да се, као што је то Гете изказао, индивидуа “одржи наспрам рушилачке силе целине света”?
Чини ми се да људи у којима се пробуди жеља да слушају Ковачеву музику мање или више његов звук доживљавају као индивидуални отпор тим рушилачким силама, почев од оних домаће производње још од деведесетих година код нас, али и оних које су се појавиле с НАТО бомбардовањем 1999. Ковач открива простор слободе за бесконачну индивидуалност – није то ни само музика света, ни савремена класика, ни yез, ни етно, то је Борис Ковач, синестетичар који укршта жанрове и превазилази границе у споју арт-поп-фолк-yез и иних идиома.
Он се обраћа публици будећи јој мноштво чула у комбинацији акустичког, оптичког, телесног, миметичког... плесно чуло покрета, чуло за протицање времена, за скривену енергију, за лакоћу, радост, чуло за страх и туговање у којој нема места за патетику ни у траговима. Умножавање и претапање звука и облика на том путу открива нам неисцрпне универзуме у музичким тренуцима који нас измештају односу на елементе уобичајеног поимања реалности. Ове раздражујуће.
Фрагментарно, материјално, телесно, плесно, шарено, живахно, патичко... налазе свој израз у том јединственом музичком току. Уместо апсолутизоване “чисте” уметности, добијамо „чисту мешавину“ – нешто што прескаче осетљиве жанровске, културне и социјалне прагове – јединствени звучни перформанс који жели да суочи иритирану заједницу са самом собом. Његов гест увек покушава да надмаши достигнуте културне облике, да упрегне трансформационе моћи уметности зарад измене баналног. И та наизглед једноставна музика оживљава споне између расутих тренутака раздражљивих нам дана. Тремира и живи у напетости појединца коме није лако да оствари пуни идентитет са самим собом, а камоли с неком широм друштвеном средином.
Али онда, упркос свему, индивидуа атмосферички обухваћена музиком и покретом, понесена њеним током и измештена из локализоване тачке постојања, с оне стране општег стања света, опстаје наспрам његове рушилачке силе која жели да га поништи.
Реља Кнежевић
